Било је то онда, кад сам из града дошла да живим код родитеља на село.
Много година сам живела са тетком у град. Тамо сам и проходала, а кад бих била у селу нисам имала ништа са стоком, шталом, баштом тако да сам се свега плашила. Моји страхови нису били онакви да се плашим краве или свиње напротив. Ја сам им носила воду и жито у кофици, Једну крмачу Љубицу сам чак и размазила толико да ми је јела из руке. Плашила сам се да ће животиње отићи. Побећи. Да ће се краве одвезати, свиње провалити обор, а мама неће бити ту. Отићи ће на пијацу да продаје листину. Или у комшилук, а поштар ће донети телеграм са неким лошим вестима. Изгубиће сестре своје телефоне, а мама неће бити ту…
Деда је био болесан, и сваки месец хитна помоћ би га возила у блницу. Рениморала. Какве везе има што има осамдесет пет година, кад је он наш живот? Каква је то реченица “Па стар је?“ Шта то значи ? Други деда ми је изненада преминуо у шездесет девет година док су деду ренимирали. Један у болници на самрти , други у ковчегу. А ја са двадесет и једном годином само бринем да је мама ту. Шта ћу ја без деде Будимира ? Милион ствари , и слика. Плашила сам се хране. Шта ако опет почнем да се гојим ?
И плашила сам се ужасно земљотреса. Господе Боже шта ако се деси а ја сама у кући !
А онда сам све то поверила мојој тетка Гоци Влајковић.
И она ми је рекла да постоји Богородичино Правило. – Па злато моје Мајка је увек са тобом. Богомајка, и она брине о свему. Моли се увек њој ! Често сам се осећала празне . Све је у реду. Сви су здрави, ходам самостално ипак нешто ми недостаје . Некако пуна кућа а ја сама ! Тада бих зграбила моје Свето Писмо и молитве. Много сам се мучила. Колебала. Молитва је бежала из мисли. А онда је потекла….. И текла, напајала мој нерни систем. Моју душу. Смиривала ме . Ја сам се тада обраћала и Ави Јустину, владици Николају и светој Матрони.
А плодови тих молитви су били:
Добјање првог рачунара, писање поезије, Дода! Добили смо Исидору! Као мали мачак увукла се у моја крила трогодишња девојчица, из комшилука сада права дама, студент фармације и моја велика радост! Почела сам да се дружим са својом сестром од стрица која је за мене до тада била само дете, а ја за њу потпуни странац. Александра је постала мој ослонац. Мој најбољи пријатељ и то је велики благослов! И сусрет са мојим вољеним у Христу братом оцем Филипом. Страхови су нестали, јер Богомајка је увек са мном!
