У јесен 1931 отац ме удаде у Бабину Луку, у Стекиће , за Драгишу… Једва изговори вољена моја “баба матора“ . Био је добар човек , имућан. Кад сам дошла имао је дућан. Моју свекрву је занимало како се ја сналазим у кући и њиви, а поезија… То је за доконе и залудне девојчуре по градовима . А моје највеће богатство у животу, и тад и сад, било је то што знам да читам и пишем.
Она је хтела унука.
Као најмлађа снаха у кући од мене се много очекивало. Имала сам још две јетрве али свекрва је живела са нама, односно ми са њом. Нико у околни није имао такве чезе и коње као ми , па су се сви младенци отимали да их Драгиша вози на венчање у Бранковину. Поштовала сам га, и ценила његову способност и карактер али једноставно, нисам могла да га волим…
Две године касније родила сам Живку, и то у пшеници, док сам жњела. Срећа да се ту нађе нека комшиница, па ми је она помогла. Умотах је у неку блузу па полако кући. Пошто сам мало одлежала , подојила дете , и дошла к ‘ себи , на прагу ме дочека свекрва:
-Је л’ женско ? -Упита дрско ,
-Јесте мајко… Рекла сам постиђено као да сам нешто украла, ил’ урадила најгору ствар на овом свету.
-Знала сам ! Туђа кућа ! Рече, па се окрете и уђе у кућу. Ни да прихвати дете, ни мени да помогне као жена , као мајка, не ! Пођох за њом покорно шта ћу …?
Спусти то овде ! Показа на кревет .
То?! Као да носим камен, као да сам јој донела љуту гују у кућу . Није је удостојила ни рода . Она је за њу била “то“ ! Као да није њена крв, него нешто погано , погрешно или непотребно.
-Пожњела све ниси ?
-Нисам мајко … Нисам имала снаге…
-Ниси низашта ! Цикнула је.
Сутра ћу мајко, опрости ми. Зајецах измрцварена, рањива, а највише ме је болело то што је моју девојчицу презрела . Када сам две године касније родила Љубицу није ми могла опростити . Пред свекром и Драгишом је ћутала ал’ кад смо саме, зло. Једном Драгиша оде у дућан , свекар у њиву , Љубици није било ни три недеље , она ме позва у подрум да јој нешто помогнем. Кад уђох, замандали врата, узе Драгишин бич, што је њиме терао коње , па ме ошину неколико пута преко леђа… Осетих као да ми сваки тај ударац откида парче тела . Падох у несвест. И сам Бог зна колико бих лежала, и да л’ бих изашла жива из подрума да ме не нађе јетрва . Сећам се да сам и тада, у бунилу, чула шкрипу кола и прапорце коња, који јуре бранковачким старим друмом од Београда. Моја сестра Ана, најстарија од свих нас, врисну болно као да је осетила сваки ударац који је наша “баба матора“ добила од своје свекрве. Истрча плачући из собе која се налази баш изнад тог кобног подрума.
Питала сам се често, чије ли је грехе плаћала моја покојна тетка која се четри године мучила са тешким обликом церебралне парализе, праћене епи-нападима, која је умрла, сама, на интитуту за мајку и дете… Чије грехе је платио ујак , који је живео само дан, и чије грехе плаћам ја, оваква, сада… Да ли грехе злог чукундеде из Бранковине, који није дао мира ни својој ћерки ни жени ? Или још горе грехе чукунбабе, која је тукла бичем снаху само зато што је родила две девојчице , терала је трудну да жање жито, и слала јој само воду и сув хлеб за ужину?
То питање често постављам али само себи, кад сам сама јер би ме грдили. А и изгледало би ружно, као да кукам над сопсвеном судбином, изазивам сажаљење , или испитујем Божију вољу.
Баба је брисала очи и клела гроб своје свекрве. Никада нисам чула страшније клетве, са више горчине изговорене него тада .
Ноћима сам скакала из постеље, трчала Љубициној колевци да проверим, да је није душманка однела и бацила у јаругу… Шта знам, претила је…-Болно је наставила да говори.
-Мужу нисам ништа рекла, нисам смела, а и не би он мени веровао. Бог да му душу прости, знао је и он да буде тежак. Привијем своју децу уз себе, па ћутим, важно да су оне здраве, а мени како је Бог дао.
Отац ми је умро кад је Љубици била година. Нисам могла, нисам хтела да га видим. Снаха ми је причала да је последњих дана био несносан .
Док је при себи њу грди, децу јој куне, назива је разним погрдним именима, а кад падне у агонију тад дозива моју мајчицу, а пошто је била већ давно умрла и није могао добити одговор, вређао је најстрашније и најгоре …ех ! Није јадна дочекала да гледа моју муку. Боже, сачувај нас његових заслуга ! Молим се за његову јадну душу, јер сигурно пред Господом на оној бележници стоје записана сва злодела која нам је учинио .-Уздахнула је, и крајем мараме обрисала сузе.
Једне недеље о Ђурђевдану после службе кад смо излазиле из цркве оте ми се Живка и отрча са децом. Ја је пустих мало, стадох са јетрвама , па кад прође неко време стадох је тражити по порти. Кад, она нашла неку девојчицу, па се игра с њом код чесме.
-Живка, дете, па свукуд те тражим !-Требало је мени стићи из Бранковине у Бабину Луку пешке с два детета , ал’ литургију недељом нисам прпуштала. А знам ко ме и шта ме кући чека.
-‘Оћеш ли Косо ићи оцу, болестан је мученик ? Пита ме нека баба, повијена носа и савијених леђа, што вазда води туђу бригу.
-Нећу баба !-Рекох, па зграбих Живку за руку да пођемо, кад она писну:
Не мајко ! Још мало !-Дете, шта ћеш…
Ја је пустих да ми не пробуди Љубицу на рукама, још ми та беда треба… Кад морам, пуста, и детету да се покорим. (Док ово пишем покушавам да се сетим њених израза, начина на који причају моји најдражи Бабинолучани. )
-Ах, нека је још мало са мојом кћеркицом, играју се лепо. -Рече елегантно обучена жена у скупоценој хаљини, која је седела недалеко од деце.
Ја сирота стадох мало даље са Љубицом у рукама јер нисам смела ни гледати у њу . Она госпођа сва сија , лице и руке јој бели као снег, а ја, сељанка, у старој сукњи , половној блузи , испуцалог лица и руку. Има новца у кући, ал’ ‘де на ме’ да се троши ?!
-Тата !- Викну весело девојчица која се играла са Живком и отрча господину у скупом, господском оделу. Као и онда, на оном вашеру, у овој истој порти, погледи нам се сретоше. Мој збуњен и понизан, а његов пун презира и очаја.
Данило је тад већ био судија у општинском суду у Ваљеву. Веровао је да сам се удала у најбогатију кућу у Бабиној Луци из користи, и презирао ме је. Из очаја, чим се вратио са студија, оженио је богату јединицу из комшилука. Нисам знала куд ћу…
Нека мука и туга се увукла у срце, само што не заплаках пред тим погледом.
-Идемо! -Оштро рече жени, узе дете за руку и изгубише се међу људима.
Бог зна како сам стигла кући. Драгиша ме тај дан умлатио јер нисам стигла на време да отерам стоку на воду.
Деца су ми се рађала на две године. Тек кад се родио Живорад моја свекрва се смири.
-Дођи Косо ћеро, седи, одмори се. Виче ме а ја нећу у инат.
-Разболећеш се од толиког рада.-Критикује ме она.
-А теби ће бити жао ?!-Осилила се и ја, бо’ме !
И тако терај кроз свих пет година рата.
Један дан упадоше партизани, толико су тукли Драгишу да после тога никад више није био онај исти.
Године су пролазиле… Свекар и свекрва умреше једно за другим, одмах након рата, па је цела кућа била на мени. Са непуних седамнаест Живка се удаде на Уб, а Љубица оде у Ваљево на дафтилографски курс, после кога се и она удаде за доброг, најлешег али и образованог момка, трговца. Сви смо га заволели, некако одмах, чим смо га упознали. Причала је са осмехом .
У јесен, педесет шесте, оде Живорад у војску у Сарајево. Пише ми после два месеца да је тамо упознао једног друга и да га је заволео као брата . А тај му друг, вели, из Забрдице , Драгиша, отац му судија Јевтић… Одмах сам знала ко је тај младић. Господ је тако хтео да се сретну и заволе као браћа мој и Данилов син…
После тих речи као да је утонула у сан.
Ја нисам могла да сакријем сузе. Замишљала сам деду Драгишу и деду Жику како у униформама шетају Башчаршојом , а девојке лепе попут Шантићеве Емине пролазе поред њих , гледају их и смешкају се…
То је био, осамнаести август деведесет осме, седам дана пре Урошевог првог рођендана. “Баба матора“ се из овог сна пробудила сутрадан, када је после службе чича дошао да је причести и исповеди. После је тражила да јој ставе Укија на кревет.
Два сата касније заувек ме напустила моја принцеза са тужним погледом.
КРАЈ
