Имао је мој отац чудну особину да свему што му је непознато да негативан облик. И није био толико опак. Викао је из своје немоћи да се суочи са животом. Уствари, то су били вапаји немоћи и јада у ком се налазила његова јадна , напаћена душа , гоњена мрачним помислима . Био је везан за моју мајчицу више него за нас децу. Љубоморан на њену сенку, мира није давао мученици … Она би и изашла са женама поседела на прелу .
Али увек кад би се задржала више од сата кући би је чекале батине , тешке речи и увреде, као олово. Волела је да шије, и сама је цртала моделе а он јој све то поцепа , побаца и пребије је… Причала је “баба матора“ и гледала у моју сестру Бубу. Брисала је сузе , а ја сам своје крила . Било ми је тешко. Баба матора је наставила:
-Немој тако Милутине. Фина је, пришла је Косани и дала јој поклоне. Рекла је моја мајчица преплашена.
-Види тата ! Пружих му бележницу да се похвалим а он је зграби, поцепа , изгази својм каљавим , гломазним ногама . Била сам дете , кажу да деца не мрзе . Није тачно , ја сам у том тренутку из све снаге мрзела свог оца. Желела сам да умре, нестане, да га никада више не видим . Али он је остао ту, био је моја реалност, од које нисам имала где да побегнем.
-И шта ће ти било шта од ње, сунце ти калаисано ?! Вуче се по Паризу, Москви , Београду , па дође тако, с времена на време да нам затрује чељад ! Од сутра Косана , ти не идеш у школу, је л’ ти јасно ?! За тебе је мотика и варјача ! Ти нећеш док сам ја жив оргијати по школама, к’о ова твоја !
Кад смо стигли кући толико је тукао моју мајчицу да ју је ударцима онесвестио. Док сам слушала мајчине јауке цепало ми се срце, сваки јаук откидао је комад мог младог бића. Питала сам се у себи: -“Зашто“ ? Шта је урадила лоше што ми је помогла да се спријатељим са песникињом ? Тог тренутка , са осам година, престадох да будем дете . Престадох да се надам и радујем. Да правим несташлуке… Престадох да живим .
Помагала сам мајци у кухињи, сирила, прала браћу , помагала оцу у ковачници , и чувала стоку .С времена на време путем су се чули прапорци коња . Знала сам да се у фијакеру довезла учитељева кћи. Тада сам бежала у најтамнији кутак старе магазе и болно плакала, ни сама не знам зашто. Потајно сам се надала да ће ме потражити, убедити оца да ме пусти у школу и спасити ове агоније. С друге стране нисам желела да ме нађе у прљавој, закрпљениј хаљини, жуљевитих руку и гаравог лица.
А онда сам постала девојка . Оцу је то мало значило и није марио како ћу се осећати кад моје дргарице иду на корзо, а ја проводим време радећи у ковачници . Срце ми је јаукало од бола кад ми Обренија , тада најлепша девојка, на прелу каже:
-Иди Косана кући, иди ! Мораш сутра рано устати, треба секире људима наошрити, коње потковати ! А сутра кад поткујеш све коње по Бранковини, дођи да ми попеглаш хаљине ! А остале девојке би прснуле у смех, а ја сирота оборим главу и ћутим . Обренија је била у праву, све ме је то чекало раном зором јер су моја браћа била на школама . Оцу је ретко ко свраћао у радњу јер ко год би му и дошао, он би рекао да га је преварио , па су људи почели да га избегавају. Зато смо имали јако лоше приходе, па сам морала да бединујем. Најтеже ми је било што сам морала да служим Обренију. Гадна је била она ! Било је тренутака када је отац био расположен. Тада би лежао на кревету а браћа и мајка се свију око њега, па пошто не зна шта да им прича исмевају, сви заједно, мене.
-Наша Коса из цркве не избија ! У попа се претворила, бога ти !
Било је ту неумесних и вулгарних шала на рачун мог пријатељства са свештеником, на рачун мојих књига и стихова. Ја такве шале нисам могла да слушам, а кад се побуним они сви гракну на мене , па сам те тренутке провидила шетајући бранковачким ливадама , читајући књиге, и у дугим молитвама. Најчешће сам плакала. Молила сам Господа да ме узме себи, да не гледам и не слушам више зло! Отац Тит је био мојих година , можда коју годину и старији од мене. Млади свештеник пореклом Рус, а откуд у Бранковини ни мени никада није било јасно. Волела сам га као једног од своје браће. Пошто нисам ишла у школу волела сам много да га слушам. Моја браћа су били јако паметни и бистри момци али са њима никада нисам могла да разговарам о уметности , књижевности, презирали су моје стихове и спрдали се са мном. Знала сам да се шале али мене је то ипак болело . Браћа су ми била млада, луда, нису они мислили ништа лоше , једноставно нису ме схватали . Отац ме је убијао својим провокацијама и коментарима! Питала сам се зар је могуће да ми толико бола наноси .
На сабор Светог Архангела у порти наше цркве те, 1929 било је много света. Људи су долазили и са стране, чак из Ваљева . Мајка ми је сашила белу хаљуну, кажу да сам била најлепша.-стидљиво рече .
Многи младићи су ми прилазили. Тада сам имала седамнаест година. У ме’ се заглед’о Данило Јевтић из Забрдице. Стасит момак, оштроуман, знао је лепо да говори. Волела сам да га слушам, а бо’ме и да га гледам. Причало се да га отац шаље на студије у Београд а то је тада била реткост .
Гледао је и он мене , често би нам се погледи срели , и ако су све девојке хтела да играју до њега , он се, некако, увек у коло до мене ухвати. Али, ипак од оца нисам смела никог погледти. Поред њега, децо моја, ни свој живот нисам волела.
-Како си се то ‘ћери обукла ..?!-Пришао ми је и шапатом ме корио јер је приметио Данилове погледе.
-Која твоја другарица носи так’е ‘аљине ?!
-Али тата …- Готово сам јецала
-Нека, нека ћеро ! То те мајка и баба тако уче да ми укаљаш образ и осрамотиш !
Да сам само могла да умрем тог тренука, Господе… да си ме могао узети к’себи. Шта ће ми живот кад га не смем живети , и младост кад не смем младовати…? Муње из његових очију ударале су право у моје срце и по ко зна који пут цепале га на пола .
Неколико пута сам се срела са Данилом . Шетали смо , причали , држали се за руке… Једне топле августовске вечери, пољубио ме… Написала сам пар стихова и поклонила му. Знао је да волим књиге, па ми је неколико пута доносио своје да читам али их отац увек нађе и спали. Обећах да ћу га чекати, да заврши факултет и удати се за њега али судбина, и мој отац одлучише другачије… Никада раније није изгледала тужније и уморније него када је ово изговорла.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
