Ништа посебно на њима није,
ал’ та обичност је оно право.
Очију сјај све лоше скрије,
румени образ – знак да је здраво.
Одећа скромна, посве чиста,
као и њихова мала душа.
Имају мало, ал’ срећа им блиста,
свако од њих старијег слуша.
У углу собе тек понека
играчка стоји,ауто или лутка.
Стоји данима, на њих чека
да избаве их из тог кутка.
У кући трошној, оронулој, старој
ипак топлина годинама влада.
Љубав не тиња, гори јачим жаром
више но што горела је икада.
Само нека је кажу здравља,
друго им ништа важније није.
Мати и отац крај узглавља
док се миран санак сније.
На другом крају истог света
где се супротним животом живи,
кажу многи каква је штета,
премда су њихови дани сиви.
