Што живот живиш хранећи се грешкама туђим и као воду упијаш сваку суза кап
осмех на лицу, док грцају у тешким мукама
и бриге им теку низбрдо као слап
имаш ли свога образа част и душе ти стид
кад дозволиш да те храни туђа патња,
срећним те чини немоћан и болан човек
који ти унаточ беше мио и драг,
а сад стоји сатеран од несреће уза зид?
Ти,који у хладној соби на починак идеш
покривен туђим болом и као у колевци чедо
безбрижно спаваш мирним сном , забринеш
ли се некад ходајућа срамото и бедо
што црни облак бића ти драгог његов је дом?
Да ли су и тебе кад кад морили тужни часи,
пред очима да ли ти се свет икад гасио?
Могуће ли је да ти је све попут меда текло
и нико те никад од несреће није спасио?
Не бежи, леђа не окрећи, ако можеш помози,
ако не можеш, упути коју реч лепу и милу.
Воли срцем ако умеш, не куди, не суди,
Бог је један, а то нисмо ни ја ни ти.
Кад већ не знаш да привијеш на груди
не иди ни против, не чини ништа ,
нек у болу и муци лепи му буду сни.
