Надвило се дрво багрема,
што од туге, што од боли.
Нико крај њега нити да седне,
нит му прича шта га мори.
Крај њега је и тужна бреза,
загрлила витку врбу,
живо биће сад не преза
што они живе такву судбу.
У даљини орах стоји,
тек крај њега никог нема,
храст стари године броји,
о лепоти често снева.
Тишина је њихово друштво,
не поје им птице песме,
оно што је некад било
изрећи се више не сме.
Нити има ко да казује,
ко да плаче, да се смеје.
Међ дрвећем нико да се скрије,
нестао је живот- где је?
