У сокаку куће стоје

и сивим се путем нижу.

Око њих пусто све је,

рода им одвећ не стижу.

 

Само су зидине покрај пута.

Дрво с кућом разговара.

Нигде чељад покрај скута,

пустош њихова пошаст права.

 

Иструлеле воћке мирисе не шире,

посвуд зима влада, нестало топлине.

Нити има птица да пусте глас,

нити на доксату да залаје пас.

 

Годинама већ се шири

ова тешка бољка,

нит има живота, нити пупољка.

 

 

Ој, пошасти срце злобно,

душа ли ти од камена?

Ти за људе бејах кобно,

угаси им у дому пламена.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име