Одвећ све поста штуро и немо,
све неживо и живо-свет је задрем’о.
Све што се иште, иште се ради реда,
груди нам пуне, ал’ у њим’ беда.
Нека нас не чуди – истина гола,
обичност је честа као добар дан.
Одвећ се ништа не дели на пола,
нит се у нама рађа бојазан.
Чедност нашег срца одвећ спије,
давно сен је постала.
Друге су нам ствари битније,
свесни нисмо да је нестала.
Окована чамом мртва душа дише,
у њој жар тишине само сада тиња.
Огољени образ на лицу битише,
утихнула вредност, она права, силна.
