Родном дому више не долазим,
немам снаге, немам коме.
Крај завичаја не пролазим,
станујем у свету другоме.
Сем зидова оронулих, старих
нико мене тамо ни не чека.
На довратку не извирују два ока
што ми болу дају лека.
У срцу мом голема туга,
посвуда је страшна зима.
Нигде оца, мајке, друга,
од свег оста само празнина.
Што бих теби завичају дош’о?
Моји драги одвећ су далеко.
Што бих опет крај тог огња прош’о?
Мили сине, нико мени не би рек’о.
