“Ја сам одгајан као идеалиста. Мислио сам да су сви људи браћа, али сам напољу, на улицама, на сваком кораку осећао да нема људи, већ само Руса, Пољака, Немаца, Јевреја. Ово је увек мучило мој дечји ум”, писао је у једном писму …

Заменхоф је као дете, са 14 година почео да развија сасвим нов, међународни језик, онај који данас, век касније, говоре стотине хиљада људи.

Заменхоф је одрастао у необичној породици и необичним околностима. Рођен у тадашњој царској Русији, у Бјалистоку (данас највећи град на североистоку Пољске), мултиетничком граду у ком се говорило мноштво језика, Заменхоф је на улици слушао мноштво језика. Јеврејска већина употребљавала је јидиш, а говорио се и руски, пољски и немачки. У Заменхофовој јеврејској породици која је водила порекло из Литваније, говорили су се јидиш, пољски и руски, а осим тога Заменхофов отац био је учитељ немачког и француског. Уз те језике Заменхоф је касније у школи научио и хебрејски, латински, грчки и још неке.

Но, управо зато што је разумео све те језике, имао је јединствен поглед на свејеврсну какафонију у родном Бјалистоку у ком су тињали сукоби између различитих етничких група. Заменхоф је био уверен да је неразумевање узрок свих предрасуда и тензија. Kада би постојао један језик који је свима заједнички, а није ничији, комуникација између група била би јаснија, а уједно и неутралнија, па би сукоби постали бесмислени.

У писму пријатељу Николају Боровку које је написао кад је имао 36 година Заменхоф је написао како су етничке групе остале људе, који не говоре њихов језик, сматрале непријатељима. Додао је да му се чини да је различитост језика први и њутицајнији фактор за подељу људске породице у групе непријатеља.

Очаран детињом идејом да би сви ратови на свету могли да престану само ако би се људи разумели, Заменхоф је као школарац почео да ствара помоћни језик који би омогућио равнотежу и фер односе у комуникацији – и мада није успео да спречи потоње ратове, Заменхоф се и данас, више од 100 година касније, сматра једном од великих личности које су обележиле историју, а његов језик још итекако живи.
Након више покушаја, нов језик осмислио је тако да буде лак за учење, а да истовремено не буде посебно лакши или посебно тежи различитим групама. Рад на свом универзалном језику завршио је када је имао 19 година, али је био превише млад да би објавио књигу. Живот га је одвео ван родног Бјалистока – медицину је студирао у Москви и Варшави, затим је као лекар офталмолог радио у Литванији и Бечу, али је уједно настављао да развија есперанто. Године 1881. написао је како његов универзални језик сасвим сигурно није сенка неког другог језика који говори, те да је есперанто стекао своју “ауру, своју душу, свој живот, своју карактеристичну физиономију, свој израз независан од било ког утицаја. Језик је текао сопственим акордом, флексибилан, елегантан и потпино слободан, баш као живи матерњи језик”.

Но, када је почео да обилази издаваче који би могли да објаве књигу, испоставило се да они не деле исту визију. На крају је прве речи на есперанту објавио захваљујући вереници, Kлари Зилберник (и њеном богатом оцу), коју је Заменхофова идеја толико фасцинирала, да је одлучила да му поклони новац потребан да књигу изда самостално. Ово су заправо биле мале брошуре о учењу есперанта, написане на руском, пољском, немачком и француском језику.

“Веома добро знам да рад једног човека не може бити ослобођен грешака. Свако унапређење језика може доћи као савет остатка света, од оних који га користе. Ја не желим да ме зову творцем језика, желим да будем само иницијатор”, писао је у тим брошурама. Иако је језик назвао “међународни језик”, због псеудонима др Есперанто (пун наде) којим је потписао књигу, они који су почели да га уче усвојили су тај назив.

Дан када је објавио прву књигу (“Международный язык” – данас познатију као “Унуа Либро”, Прва књига), 26. јул 1887. године данас се обележава као Међународни дан есперанта. Мало по мало, Заменхоф је градио заједницу оних који су подржали његову визију наде и мира у свету – говорна заједница одржава се више од сто година, а данас броји, процењује се, између 100.000 и два милиона људи.

Kада је 1914. године одбио да се уључи у организацију Јеврејски есперантисти, написао је: “Дубоко сам уверен да сваки национализам човечанству нуди само велику несрећу. Тачно је да је национализам потлачених људи – као природна реакција самоодбране – много оправданији од национализма људи који тлаче. Али, ако је национализам јаких простачки и неплеменит, национализам слабих је непромишљен. Оба рађају и подржавају један другог”.

Заменхоф је умро у Варшави у јеку Првог светског рата, претпоставља се од срчаног удара. Троје деце које је добио у браку са Kларом убијено је у холокаусту.

Извор: Наука кроз приче

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име