Људи углавном улазе у Цркву, јер трагају за духовном помоћи када се суоче са животним тешкоћама и невољама, или пак после неког великог губитка, да би нашли утеху у својој жалости и пронашли излаз из очајања.
Међутим, има и оних који у Цркву улазе због радосних догађаја, због неке велике животне радости. Знам човека који није био црквен, и то га нимало узнемиравало, био је веома сигуран у себе, ничега се није бојао у животу. Али када му се родио син првенац, човек је напросто био ван себе. Када је узео синчића на руке, он је осетио у срцу огромну радост и схватио одједном колико је то велико – родити дете, новога човека на овај свет, постати отац. Он се потресао у духу због те тајне, јер га је Бог посетио Својом благодаћу, искусио је до тада непознато осећање – дубоку скрушеност духа, и због те радости, потресености и скрушености похитао је у храм Божији и исповедио се са сузама! Нико му ништа није говорио о Богу и он пре тога никакву везу није имао са Богом, нити је ишта знао о вери, нити о Цркви, нити о духовном животу. Тај први очински додир са новорођеним дететом је било оно што га је довело Богу, вери, Цркви, што га је духовно препородило.
Једни долазе Богу преко жалости, други преко радости. Какав је пут овог или оног човека ка Богу, ми то не знамо, Бог зна. Зато, предајмо себе у руке Божије и будимо трпељиви у невољама, смирени у радостима, чврсти у жалостима. Ако се будемо кретали ка Богу, Бог ће нам сигурно доћи. Наћи ће нас, макар наше срце било тврдо као камен, Бог ће наћи начина да га омекша и растопи, да би Његова благодат ушла у наше срце, оживела га и просветлила га.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
