У Русији је пре револуције у некој забити постојао један манастир који је био на лошем гласу. Говорило се о томе да су монаси тог манастира страшне ленчуге и пијанице. За време грађанског рата једног дана дођоше бољшевици у градић поред којег се налазио тај манастир. Сакупили су становништво на градској пијаци на коју су довели и монахе, и то под наоружаном пратњом.
Показујући на црнорисце командант се гласно обрати окупљеном народу:
– Грађани, ви сте становници овога града и боље од мене знате ове пијанице, изјелице и нераднике! Али њиховој владавини дошао је крај. Да бисте до краја схватили како су ови лезилебовићи вековима обмањивали радни народ, ставићемо на земљу њихов Крст и њихово Јеванђеље, а они ће један по један прилазити да би згазили та оруђа преваре и поробљавања нашег народа. После тога пустићемо их и нек иду куд им је воља.
Људи почеше грохотом да се смеју.
Праћен гласним повицима и увредама окупљеног народа, из строја иступи игуман, један крупан мушкарац бледог лица и црвеног носа и, обраћајући се својим монасима, рече:
– Е па, браћо, живели смо као свиње и хајде да бар умремо као хришћани!
Ниједан монах није се ни померио с места. Истог тог дана све су их посекли сабљама.
Књига: НЕСВЕТИ А СВЕТИ
