Постоји много српских фестивала у Чикагу, али се у српској заједници један већ годинама доживљава као централни, онај при цркви Васкрсења Христовог Светог васкрсења. Традиционално, Серб Фест је потрајао три дана а стиче се утисак да су га посетили сви који су се овог викенда затекли у Чикагу и околини.
Ове године фестивал је прославио 32 године у Чикагу, а најстарији парохијани имали су прилике да се подсете давних почетака. Они млађи парохијани, такође традиционално, укључили су се у волонтирање и организацију догађаја. Неки су дочекивали госте на улазу, други су постављали изложбе, домаћице су питама, палачинцима и другим ђаконијама оправдале високо подигнуту лествицу квалитета од претходних година. Најтеже је ипак било онима који су се знојили поред роштиља и печења, нарочито у суботу, када је температура у термометру скочила на 102 Фаренхајта (39 степени Целзијуса), што је био најтоплији дан овог лета у “ветровитом граду” који, за баксуз, баш овог викенда није оправдао свој надимак.
Шатори постављени да заштите госте на моменте нису били довољни да ублаже врелину па су посетиоци, којих је за три дана било око 6,000, освежавали честим одласцима у две клупске сале, где сте поред хране и пића могли да уживате и у звуцима тамбурашког оркестра.
Да и музички део програм буде на нивоу потрудили су се врсни музичари, на неколико пунктова. На централној бини, предвиђеној за традиционалне звуке, бриљирао је виртуоз Мића Радовановић са својим сјајним колегама Недом Горанчић, Иваном Јовичићем, Дијаном Антонијевић и Нешо Kастелом. У клубу су госте староградским мелодијама дочекивали два тамбурица бенда, Дунав и Празна флаша тамбурица, док су у другој сали за љубитеље рок и забавне музике шоу правили Роцк Yунион, Ђ Спаз и Ђ Мики.
ЗА СВАKОГ ПОНЕШТО: Три фестивалска дана донела су много музике, традиције, уз наравно традиционално богату трпезу
Поред стандардног фолклорног програма, публику је овај пут изненадио наступ и кореографија за цигански плес који су отплесали Татјана Глишовић и Дарио Ранчић, чланови плесног ансамбла Око осколово. На захтев публике, они су осим у петак, премијерно, репризирали ову тачку и у недељу. Уосталом, погледајте како је то изгледало…
Сва три дана, па чак и у недељу, када је киша мало покварила фестивалски угођај, Срби и њихови гости, бројни Американци и припадници других етничких заједница (највише је, наравно, било Македонаца), до касних су вечерњих сати играли, певали и радовали се сусретима са пријатељима које дуго нису видели и члановима породица које су дошле у посету из Србије.
Горепоменути Горан Давидовац (Ђ Спаз), један од организатора фестивала, био је задовољан овогодишњим СЕРБ Фестом, који је он назвао дружењем:
-Мислим да је сврха фестивала испуњена, била је ово дивна прилика да се људи сретну, друже, проведу лепо време у амбијенту који је нешто најближе ономе што су оставили у Србији или свом родном крају. За оне који су овде рођени или живе већ деценијама, ово је била шанса да доведу своје пријатеље Американце и упознају их са нашом традицијом, музиком, храном. И таквих је гостију сваке године што више, што нас радује јер је један од циљева управо промоција наше културе и обичаја, каже Давидовац.
Оно што би додали на његове речи, а што свакако радује јесте да се за три фестивалска дана на плацу на Редвуд драјву могло видети и срести доста младих лица, од средњошколаца и студената који су искористили прилику, што би њихове деде и баке рекле – за ашиковање и упознавање, па до оних најмлађих, који су време углавном проводили у забавном парку, где су немилице трошили своју нагомилану дечју енергију.
Serbian Times
