Мијалку Ђунисијевићу
Када сам први пут угледао ову слику, најежио сам се од главе до пете.
Зашто?
Јер то и није слика, то је визија! И то није само метафора, или шта ти ја знам…
Дословце је тако…
Сваки пут када је погледам, осећам је као визију, а не као слику…
И то не само као визију прошлости, садашњости, или будућности, већ као визију све те три временске одреднице, што значи да осликано задире у сваку наведену раван, и да изазива сваку наведену раван по питању осликане теме.
Светлошћу (па и светлошћу боја!) је пробијена баријера времена, и препреке које време нуди су нестале, пуф, као сенке, трикови, дим и огледала. Поруга је открила похвалу, тиме што је Христос открио своја оба образа за ту исту поругу.
Смерно, како је и учио. И тиме је своје учење записао у Вечност и у Бескрај. Управо зато ова слика и јесте визија: јер задире у све три временске одреднице на које су људи из Западног културног круга (боље: сфере) навикли, пратећи линеарну одредницу времена кроз: прошлост, садашњост и будућност преко увек актуелне теме ругања духовноме и душевноме, па и Христу.
Међутим, ова слика је визија и зато што прати поимање времена и онако како време доживљава Источни културни круг: циклично, „реинкарнацијски“, па се тако вечито актуелна тема ругања Христу (и осталом поменутом, а у Индији би могли навести и друге аватаре!) може посматрати како путује кроз време мењајући само „тело“, али не и своју суштину.
Другим речима, они који се ругају се реинкарнирају, да науче да то не чине, кроз време, ако уопште науче; а имају времена до Другог доласка, тј. до престанка времена као таквог, тј. престанка оваквог времена, какво (већински) познајемо. Линеарно виђење времена поручује нам: на пољу духовности, исте теме су актуелне сада, као и пре две, три хиљаде година, и биће и у будућности тако, без обзира на технолошки напредак и доживљај да је тзв. „савременост“ превазишла, избегла или пак изругала те и такве теме…
Циклично виђење времена поручује нам: мења се само форма, док се не научи суштина, док се не научи лекција. До тада: мењаће се само „амбалажа“, и поједине (не и све!) околности… И све то, ову слику не би још увек чинило визијом, да се поред ма какве дефиниције времена и простора, па била она најбоља и најпрецизнија, не односи и на Вечност и на Бескрај.
Христос, обучен у своју црвену, бледу од свих страдања прошлих и будућих (а пресечену у његову садашњост), изгледа као једини од свих приказаних, који је спреман на Вечност, на Бескрај, и у њима спокојан (који их оправдава, као и оне њега). Он је такав чак и у односу на смрт. Посебно у односу на смрт.
Она као стара сабласт подстиче нове фигуре на старо ругање. Од свих боја, најсмиренија и најсмернија је црвена, на Христовој одори, као да жели да поручи да Христос не жели да наметне своје страдање као императив, или да њиме изазове кривицу у некоме. Христове руке одају исту смерност и спремност: да се не лати мача, већ да се суздржи и да посматра, он никога не „вуче за рукав“ већ чекајући, као тек приспео из Бескраја и Вечности: привлачи.
То функционише не као земљина тежа, већ као Душевна Тежња, с тога одлука о блискости са Христом не долази ни као присила ни као закон физике. Долази као слободна воља у Љубави, као индивидуација и као обожење. Једино су Христосове очи у својеврсном одступању од овога, не дословце и у „нескладу“, јер оне гледају у креацију са дозом страха и туге.
То је Божански Страх, и Божанска Туга, који изражавају брижност за креацију, али не дају и право поседовања на њу (креацију).
На концу овога, можемо рећи да се ова слика, свиме што приказује, не креће ни искључиво линеарно, ни искључиво циклично, већ управо: спирално. Све је у складу са слободном вољом и Љубављу, што показује и боја Исусовог ореола, природно (природом) контраст црвеној боји одоре, али мистеријом Духа: у складу са њом.
Она је зеленија од свих зелених на слици, и можда баш она „најзеленија“ за коју Павић каже да доноси срећу. За упућене, зелена је боја Љубави, божантвене присутности у креацији, и отворености ка дубоком разумевању, зелена „не суди и није јој суђено“, а црвена, мада је и боја страдања, она је овде и пламен Божанствене Страсти, покретања на смерну акцију без акције и покрет без покрета.
Између ове зелене и црвене је Тао (онај који је и Николај помињао, и то именом, Тао, у својим делима!). На крају, после пробијања земаљских сфера (кружне линије на слици, које се могу дојмити и као слојеви људске ауре), у које је сишао и никао и родио Христос Бескрај Вечност, после пробијања околног тамног плавог обруча, наступа плава и свежа (не и хладна!) Вечност, и Бескрај, на који је Христос спреман, и на који нуди да спреми и људе. Бескрај, Вечност, и изван…
Не случајно осенчени плавом: бојом духовне комуникације и изражавања сопственог Бића.
Ј.Ј.Димитријевић је награђивани песник из Чачка, рођен 1993. године.
