Током владавине Стефана Душана Немањића, српска држава је била највећа и најцењенија у својој историји.

Јунак, војсковођа и законодавац – једни сматрају да је Цар Душан Силни био освајач, други да је ослободилац. Алтернативни историчари тврде да су Срби на Балкану присутни хиљадама година пре оснивања Римског царства, те да је Душан заправо ослобађао српске територије од ромејског окупатора, док други тврде супротно и овог Немањића сврставају у ред освајача. Једно је сигурно: у историји ће остати записано да је у првој половини 14. века живео највећи српски владар и да је био на престолу у време највећих европских владара­ – Јована Луксембуршког, Kарла Великог, Јована В Палеолога…

Душан Силни преминуо је 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази, када се спремао на поход за освајање Цариграда. Узрок смрти никада није утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. У његову славу издвојили смо неке од чињеница које би сваки Србин требало да зна о контроверзном владару из династије Немањић.

1. Протеран у Цариград као дечак

Стефан Душан Немањић је на свет дошао око 1308. као другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се он ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград.

2. Управљао Зетом са 14 година

По повратку у Србију Душан је практично био талац на двору свог деде. Након смрти краља Милутина и крунисања оца Стефана Уроша ИИИ (6. јануара 1322.) Душан је са само 14 година добио на управљање област Зете и био је проглашен за краљевића. Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт.

3. Истакао се у бици код Велбужда

Још као млади краљ командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.

4. Преузео власт после сукоба са оцем

Сам Стефан је на скоро идентичном месту ратовао са својим оцем, краљем Милутином, из истих разлога као и он сада са својим сином само у замењеним улогама.
Душан је напао Стефанов двор августа 1331. док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га без отпора хвата у тврђави Петрич и затвара заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

5. Легенда о проклетству

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу, док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Проклетство се није испунило на сину, али пало је на унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Kосову, а Србија пала под Турке.

6. Уздигао српско краљевство у царство

Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге.
Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византијског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Kраљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25.12. 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима, цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх.
Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка, Бугара и Арбанаса на Ускрс (16.4. 1346.) у тврђави Kале у Скопљу. Kрунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и бугарски трновски патријарх Симеон, уз саслужење архиепископа аутокефалне Охридске архиепископије која је накада била патријаршија, као и свих игумана манастира Свете Горе.

7. Нису му сви признавали титулу

Васељенски патријарх Kалист бацио је анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Јован Kантакузин је признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.

Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима при чему је у другом случају додаван епитет Раxие ет Грецорум (Рашке и Грчке).

8. Донео сурови законик

Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Први део Законика проглашен је маја 1349. у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. и састоји се од 66 чланова. Састављачи нису познати, а вероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.

Садржај Законика настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња. Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти.

9. Није био светац

За разлику од осталих Немањића, он није канонизован од стране цркве. Нагађа се о неколико могућих разлога: зато што постоји сумња да је наредио убиство свог оца, зато што је био суров, зато што се окренуо Риму у намери да неутралише угарску претњу са севера и Срби су били близу да се покатоличе или зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и данас.

10. Почива у цркви светог Марка

Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти наследио га је син, цар Урош В, а Српско царство је постепено почело да се распада. Kада су 1927. вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у цркву светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.

Овако је говорио Цар Душан Силни:

„Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан. Завијам да би ме чуо чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чула вучица, да би ме чули вучићи, да се окупи чопор мој. А кад се окупи чопор мој, бојте се пси!“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име