Седећи на болничком кревету, два пријатеља разговарају како је за инхалацију душе најбоља песма написана у даху. Песник који се лечи прстима затвара уши да би свој слух одвојио од стварности и с радошћу слушао пријатеља који мирише на реку.
Осетио је како пријатељу постаје непријатно од погледа болесника којима нико није дошао у посету. Како нежно хвата бубашвабе, а затим их слаже у слагалицу за вечност.
Приметио је на свом кревету плаве делове крви, у чије се наборе спуштала песма, као чун за спасавање.
