Венем за тобом,
у оклопу
од византијске чежње.
Све што сусретнем на путу,
дарујем прстеном љубавника,
који је сигуран у себе.
Ипак, зидови срца пуцају!
Време растеже кости,
ширећи их преко предела
у којима усамљеност дивља.
Венем толико,
да из себе не могу да исцедим,
ни једну живу кап.
Ти си латица која недостаје,
у бесконачном ланцу постанка.
Зато изрони, са венцем око главе.
Безболна љубав,
сан је непроспаваних ноћи.
И свих болова.
Погледај!
Небо је пуно звончића,
који верују у то.
