Дан је просуо старе ствари
из прашњавих кофера,
једног уморног антиквара
по главама случајних пролазника
у Улици Жалосних Врба која сече Улицу Липа,
а паралелна је са Улицом Ораха,
у старом делу града Будибогграда!

Сто година стар Цига, са килограм
златних зуба у устима,
продавао је провидне рибе
у чијим желудцима беху звезде падалице,
е, тај је сведочио сутрадан радозналим новинарима
о старим лампама, бисерној киши,
листовима старих књига и ордењу из ИИ светског рата,
како играју са Kошавом бестидан плес,
како се каче на прозоре околних зграда,
како се разливају по главама јадних људи,
како отимају деци тешко стечену машту
и како су на крају тих страшних момената
стали да пију пиво са локалним пијанцима
и причали им масне вицеве…

Цига није ни успео да заврши причу јер га
је његова дебела Циганка клепнула по глави
неким, од уља, усијаним плехом
и дрекнула му да крене кући!

Отишли су свађајући се и псујући једно друго
у пратњи насмејаних птица које су летеле
носећи у кљуновима црвене нити љубави.
Онај несрећни антиквар је завршио у затвору,
а ја сам сачувала старе књиге о љубави и греху
и све сам их уштековала у дивним, светлим
одајама мога срца.

Ту сам лукаво од њих направила тапете и насликала
голе жене и цвеће и тако их камуфлирала
да се пандури савести не досете.

Можда сам ја крива што су се тај антиквар
и његово дете саплели о моје облаке,
не знам, али поново ћу
направити заседу за светске антиквитете,
боли ме уво,
толико места у мом срцу има
да ћу све облике људске штете претворити
у најлепше и најскупље љубавне тапете!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име