Ушли су у аутобус и сели прекопута мене. Мајка и дете. Не могу а да не видим да је дете болесно и исцрпљено. Покушавам да не гледам у њих, иако ми је већ сасвим јасно да је мајци непријатно.
„Молим те, покушај да се суздржиш…“рече детету полугласно и не гледајући у њу. Била је то девојчица без косе, са тамним подочњацима, полуотворених уста… Био је то цветић без боје и мириса, тек нека биљчица нежна, прозирна… Не бих умела ни сада да јој дам име. А да могу, звала бих је Душа!
Очи ми се напунише сузама. Молим Бога да не заплачем. А и Бог моли мене.
Слика њиховог живота искрснула ми је у свој својој јасноћи и очају.
Девојчица се закашљала и мајка је хитро отворила испред ње припремљену кесу и скоро бесно проговори: „Па рекла сам ти…“ Девојчица је после кашљања почела да повраћа. Људи су се полако удаљавали, а неки су са гађењем окретали главу.
„Извините!“ рече жена погнуте главе, везујући кесу.
О, мој Боже! Падох на колена пред Богом! Молим Те, сад, сад ми дај крила, сад ми признај да сам анђео и да имам моћ, ослободи ме свих глупих заблуда, сумњи и страха од свега у животу! Хоћу да љубим руке овој крхкој души, хоћу да је љубим по лицу и оној маленој, ћелавој глави, хоћу да је загрлим, да јој дам снаге и љубави, да јој нацртам осмех, хоћу да ме загрли јако и да слушам то малено срце како пева, како се радује обичним стварима, балону, сладоледу, љуљашци, облаку…Мајка се извињава!? Kоме се ти, мајко, извињаваш? Пред ким сагињеш главу? Јооооој! Анђели мили, помагајте!
„Мама, све ме боли…“ рече цветић и погледа у мене. Изгледа да је требало да ја, сада, кажем „Извини“. Гушила сам се у сузама. Било ме је стид: не добих ни крила, ни моћ, само неми крик далеко у мени, чији одјек и сада чујем.
