Ја бих баш да заборавим на људе…
Да и даље живим међу њима,
али да им се не надам у хладним ноћима,
да их не слушам срцем уморне жене,
да их не гледам сузним очима…
Не могу више да живим као човек, жена,
срна, буба, лептир, птица, никако ни као сунчев зрак,
не, ни као песма или смех…не живи ми се као
стишњена шунка ни као веза першуна…
Безвезе је живети када ти се не живи.
Безвезе је и не живети, а жив си.
Па, добро, мало ћу да одморим,
можда сам превише изгорела у страсти,
или рећи глупост: превише волела…
а волим и даље, још јаче…не, није то,
срце је неуморно, него душа се истроши,
није за њу овоземаљско детаљисање,
лицемерје сваке врсте и грубост јадних…
Знам, правићу се мртва !
Сањаћу отворених очију, климаћу главом
у знак потврде, а нећу, у ствари, бити ту,
бићу свуда, негде и нигде, између редова
(моја најлепша мимикрија), бићу шта год,
смејаћу се, али, очима и чуваћу се,
себе ћу се чувати више него икада.
