Седели су у мраку као два стара пијанца, без речи са тупим погледима у нешто, негде.
Она му је отклањала црнило изнад главе, а он је тражио на њеном лицу сузе. Тишина се наметала, иако се чуо очајни врисак његове душе.
„Зашто?“, проговори мушкарац.
„Не знам…“одговори жена, па настави “Не питај се више зашто! Тако је, како је, и смрт је живот…“ Одговарала је искрено, не размишљајући да ли ће је схватити.
„Е, што ме утеши!“рече са горким осмехом на лицу.
Да, схватио је, али то никада не би признао. Дакле, кукавица до краја!
Било јој је жао, трпео је болове. Да, истина је и бол је живот…можда она тако размишља, јер није била у његовој кожи…И она је тражила одговоре и она се надала крају његових даноноћних агонија, али, било му је очигледно све лошије.
„Знаш, сада је прилика да тражиш опроштај од Бога!“ рече му добронамерно. „Не мораш наглас, можеш и у себи.“
Он уздахну. Стално је од ње очекивао помоћ, иако је знао да му она то не може пружити.
Ужасан је осећај када не можеш да помогнеш ономе кога све боли. Молила је Бога да и њему и њој да снаге.
…
У транспортним колима су. Вожња је нехумано неудобна. Обгрлила га је рукама да не би при сваком цимању возила ударао у преграду која је одвајала возача од њих који су позади. Сваки пут би јаукнуо тако болно и очајно да би жена заплакала од муке. Једног момента возач нагло закочи возило уз пригодне псовке на рачун аута испред њега.
„Јеси ли добро?“упита безвезе бришући му зној са чела. Очигледно му је било јако лоше.
Човек се сави додирнувши колена челом. Жена врисну покушавајући да га врати у првобитан положај. Његово тело се изобличи у трену. Исколачених очију до непрепознатљивости, стиснутих усана и згрченим шакама са укрштеним рукама очигледно је дошао до свог животног краја. Возач заустави ауто чувши женино запомагање. Некако га је са сувозачем пребацио на лежај и почео да масира грудни кош.
„Kо сте му Ви?“ упита.
„Његова жена!“
„Хајдете Ви уста на уста кад Вам кажем!“
Од суза није видела ништа, у трену се смирила и чекала знак када да наступи.
„Сад!“викну возач.
Она приближи усне човеку са којим је делила више од пола живота. То је сада било само тело, хладно као камен. Kада му је удахнула ваздух чуло се бућкање воде у њему. Подиже главу и погледа у његове очи. Никада није видела тако леп поглед. Видела је у том стакластом погледу мир, помиреност, опроштај и захвалност. Видела је пут душе, разрешење свих питања и недоумица. Био је то поглед без страха, бола и збуњености. Помисли у трену да је то најромантичнији поглед у нешто, негде.
Била је сигурна да је, најзад, добио све одговоре на она чудна питања која би јој постављао у последње време. Често се сећала једног, обично изреченог после неког кратког сна и буђења у боловима, а који је гласио-која је ово драма?
