Ми нисмо расли заједно и мајке нам се никада нису упознале па, зашто осећам да смо једна душа са истим кореном? Има нешто изнад знања и људске сујете, има пуно тог нечега што нас спаја на зиду поподневне дремке у игри дечјих силуета и невидљивих анђела на рушевинама раја, баш као и звук оних скупљача бачених успомена који са прецизношћу мача парају шавове оног немог и болног дечјег плача. Где ће вам душа душмани, убице љубави? Kојим именом да вас зовем а да Бога не увредим? Kако да вам опростим или да за вас молим?
Не постоји универзални животни пут.
Не машите ми обрасцима, шемама, искључивошћу, формулама и другим морањима. Рођени смо да искусимо живот пливајући у истом мору. Kолико и како можемо да утичемо на исход нашег односа према животу вероватно никада нећемо знати. Није нам дато да знамо све!
Има један део нас који се препушта снази вере и интуиције. Чини ми се да је то неки остатак прапрапочетка света. Не могу да замислим ни делић смисла људског разума на том почетку почетка света, зато сада ово уздизање људске интелигенције доживљавам као сумрак цивилизације, самопоуздање без покрића, у ствари, као велику заблуду умишљених атеиста.
Ни формалним верницима који се боје и живота и смрти, тражећи гаранцију своје и само своје среће не верујем, као ни у доброту оних који “чувају” друге, чувајући себе.
Понекад људе видим као мраве који вредно, у колони, односе мрвице са сеоског стола. Тако је лепо гледати ту организованост и склад. Наравно, могао би човек једним покретом да их стресе са стола, испритиска палцем и кажипрстом или да их удави у случајно просутим пивом из кригле, али они немају свест о постојању те силе која се зове човек. То исто смо и ми у односу на силе Универзума! И где је ту посебност и снага људска? Само смо кула од карата, варљива опсена и неоправдана нада надмоћног живог створа на Земљи.
Научно је доказано да вода памти, али не и да је људско искуство и памћење изнад тога. Дакле, вода ће памтити моју бол, ја ћу је ипак некако заборавити, али моје дете рођено из тог извора у мени, неће.
И ваздух памти и Сунце и шума, биљке, камен, птица.
Створивши тај модеран свет човек умишља да је бесмртан. А, у ствари сада се тек види и бивамо свесни, ми, људи овог времена, колико смо мали, заведени, па , може се рећи ради бољег разумевања, сјебани сопственом представом егоистичке и лажне моћи над свим у природи.
Биће да се спремамо за неке друге светове, али не оне које стварају они који се још Бога играју!
То непознато је извесно. Будимо и даље вредни мрав са незнањем о моћи или немоћи наше улоге на овом свету. На крају, пожелимо бар срећу када нам се живот буде угасио да то буде дављење у оном пиву, иако би ми лично висе одговарало да то буде у вину!
Конкретно
