У семену незнања, невиности и безобличности рађа се живот. Непојмљиве су те силе изван физичког, а опет свеприсутне. Није дато све да се сазна, да све буде јасно, логично.
Ето, ја посматрам људе и саосећам са њима. За њих сам невидљива, подразумевајућа ствар поред које већина само прође. Да, обликом сам им позната и не обраћају пажњу, осим када им за нешто требам. А, ја гледам и видим и осећам оно што они никада неће знати. Њихова бол ми је несхватљива. Њихова тежња ка слободи ми није и даље јасна. Па, ја сам оличење слободе, а немоћнија сам од њих. Тужне су то истине, добити такву могућност бити човек, а не видети своју вредност.
Ево једног пијанице! Наслања се на мене, грли ме мукица…Плаче. Еј, људино, зашто си кукавица? Освести се, слави живот, а не јад… Добро, одмори, наслони се на мене, тако, седи, спавај!
Дешава се, када се уморне домаћице враћају са пијаце, да чујем њихове индиго приче. Kао да их прича једна те иста жена. Увек их помазим по глави не би ли се сетиле колико су, у ствари, лепе и саме себи битне. А не, оне само о ручку, о мукама домаћице, о спремању зимнице, о скупоћи, о бризи за своје…
Добро, умем ја и неко куче да отрпим. Наравно, пси су већ једноставнија бића па ми њихово запишавање и не смета. Смејем се на то, а они то чују…
Е, када ми дође у госте неки заљубљени пар, онда заћутим. Осећам страст, пољупце…све упијам, храним се њиховим уздасима, стењањем, стапањем тела. Од њих правим магичне састојке, опет, људима невидљиве силе којима их понекад посипам.
Јуче је један студент стао поред мене и звао је мајку да јој саопшти да хоће да одустане од испита. Брзо сам се снашла и посула га мојим магичним прахом. Никако није могао да добије везу. Стао је и почео да размишља да ипак покуша да изађе на испит. Слала сам му невидљиву подршку великих српских научника чији сам дух призвала. Прорадила је та магија. Младић стисну усне и оде, чврсто решен да покуша. Видех га после срећног и озареног како мајци саопштава да је добио деветку. Тако је јуначино! Не видиш оно што ја видим у теби, штета, а много је таквих!
Јао, ево мојих најмилијих гостију, гугутке. Свиле су гнездо у мојој крошњи. Дивота!
Поздрављам вас људи моји и молим вас не будите глупи! Имате толико тога лепога у себи, па, зар ја, бреза да вам отварам очи? Ето, везана сам за земљу, а дотичем небо. Немам срце, а знам да волим више од вас. Немам руке, а грлим вас најјаче! Иста нас је сила створила, из семена настајемо и ви и ја. Будимо живот, славимо га када нам је дато.
Чек’, пре него одете, да вас поспем мојим магичним прахом… Е, тако!
Јадранка Бежановић Совиљ
Конкретно
