Зовем се Лидија и ово је део моје животне приче.

Имам тридесет три године и живим у малом граду у срцу Србије. Покушаћу да вам осликам ову причу као филм. Уђимо у биоскопску салу. Гасим светло. Пројекција почиње.

Прва сцена. Детињство. Безбрижност, мајчина и очева љубав. Договор да отац иде у иностранство да би зарадио више новца за нашу породицу. Остајем уз маму која ме чврсто држи јер ми не дозвољава да трчим за оцем, који нам окреће леђа и одлази у авион. Међутим, он се окреће са сузама у очима и једним дугим пољупцем који ми шаље рукама као крилима.

Друга сцена. Пубертет. Свађе са мајком. Почетак средње школе. Мој бунт, али и моја бахатост због обиља које ми даје отац. Мамине лажи о мом успешном образовању и њен љубавник  случајно затечен полуго за шпоретом. Кува кафу.

Трећа сцена. Мрачне силе. Бес. Радозналост. Заљубљеност. Слобода. Пробај, знаш ли како је добро, првокласно. Хајде! Ја то могу, хоћу, повећај дозу! Ти си краљица!

Четврта сцена. Дај ми, треба ми, хајде буди пријатељ, даћу ти паре…сутра. Аххх, баш је доброооо…

Пета сцена. Мрзим те мама! Преварила си тату!

Лидија, дете, шта ти се дешава? Ти си на дрогама!

Плачи мама, желим да чујем твој плач…

Мама, помози, нисам добро!

Шеста сцена. Дај ми Микса, даћу ти паре! Сада немам, даћу ти! Ко је ово? Твој ортак? Добро…

Рашири ноге, ку*во, је*аћу те као нико до сада! Миксааааа, мала је добра за двадесет евра!

Седма сцена. Наш стан је без намештаја. Лавабо, чесма, сто, две столице. Моја мајка коначно говори оцу истину. То није моја мајка, то је старица. Данас сам имала седам муштерија и добру гудру. Тонем. Лепо ми је, не постојим.

Осма сцена. Трудна сам. Вриштим. У неком вецеу ваљам се у сопственом измету, покушавам да абортирам заривајући руку дубоко у утробу. Чупам. Не дам се. Још јаче стискам гњецаву масу. Сузе и бол. Крв.

Девета сцена. Болница. Цеви, завоји, моје тело без покрета. Отац крај кревета, чујем му глас, не видим га. Затворим очи, плачем. Милује ме по руци. Лептирићу мој малени, ту сам, сада си сигурна. Жао ми је кћери моја. Волим те.

Десета сцена. Истина као крст. Истина као вера. Истина као нада. Када бих могао да опишем свој опоравак уз подршку мог оца, мало би било стотину филмова.

Сурови услови. Манастир на крају света. Остајем код непознатих људи, отац опет одлази, сада са надом у моје оздрављење. Ми смо мала заједница изгубљених душа, али нема шта више шта да се изгуби, једино  да се поново родиш или умреш, предати се. Било је криза. Храбримо једни друге. Скупљамо дрва за огрев. Гајимо овце, краве, кокошке… Купамо се у хладној води, углавном. Можете додирнути небо главом. Захвални смо за топлу супу. Читамо књиге уз свеће. Неке љубави се рађају у том светлу. Неко ме милује погледима и ја њега. Живот има смисла.

Једанаеста сцена. После шест месеци видим оца и мајку. Они ме грле, ја њих још јаче. Две године остајем тамо, две године се рађам у недођији са људима који ми постају браћа и сестре. Неки полуде, неки одустану, неки лажу себе и друге, али не и ја. Сваким дахом, сваким треном све сам ближе себи. Две године као два дана.

Дванаеста сцена. Да ли  Лидија М. прихватате Милана С. као свог законитог мужа? Да.

Да ли Ви, Милане С., прихватате Лидију М. за закониту жену? Да. Озарена лица, аплаузи, честитке. Очево сузно лице шаље ми пољупце са врхова његових прстију. Шапућем, волим те тата, волим те мама.

Тринаеста сцена. Марија има три године. Не, није мала да гледа мамин филм. Једном ме је питала да ли маму боли стомак када се  порађа? Рекла сам јој не размишљајући да ли ће ме разумети, да више боли када се живот у стомаку убија.

Четрнаеста сцена. Своју животну причу причам на разним скуповима. Не, не стидим се.

Петнаеста сцена. Увек када чујем плач у публици знам да сам успела. Дотакла сам дно и ево ме сада са вама да славимо живот. Укључите светло!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име