Парк, летњи дан, несносна врућина. Прихватам позив једне старе клупе у дебелом хладу и седам на средину да не бих, случајно, добила нечије друштво. Не треба ми. Пијем воду из флашице и помислих како се лепо опорављам од умора. Захваљујем се скоро наглас неким издахом после доброг цуга. Затварам очи уживајући у мирису београдских липа и цвркуту врабаца.
Уживање ми, ипак, квари долазак неописивог воња. Скоро панично гледам у сподобу која има намеру да седне поред мене. Размишљам како да се удаљим од њега, а да то не буде очигледно бежање. Па, ипак, одлучим да останем. Ођедном се појавио осећај искрене емпатије према непознатом и питање, чега се ја то плашим? Kлошара који се није окупао више од месец дана? Јесте, смета та његова нечистоћа, али…то је површина. Могу мислити која се животна прича крије иза те појаве!
Ћутимо. Осетим како дише, осетим страх. Боже, како је и колико повређено ово биће?
Изненада упитах: “Јесте ли гладни?“
„Јесам.“, рече лепим мушким гласом.
„Имам неки кекс ако хоћете?“, и већ почех да отварам ранац.
„Хоћу.“
Стављам између нас начету кутију.
„Не мораш све, извади неколико…“,рече нежно,“Не желим све да ти поједем!“
„А, нема везе, само Ви узмите …“
„Имаш воде?“
„Аха, ево, ја сам већ пила из флашице…“, рекох.
Он се насмеја: “Па да се случајно не заразим? Не брини и хвала ти!“
„Знаш“, поче он грицкајући кекс, “ја сам рођени Београђанин. Завршио сам филозофију и био професор у једној средњој школи. Давно… Знам да те интересује зашто сам клошар. Ниси побегла од мене, одмах сам схватио. Рећи ћу ти, искрено, не знам. А, јеби га, било је ту дроге, радозналости превише, али и лепог, луксузног живота… И тако, оду драги људи, сви…родитељи, жена, дете, ето и на крају ја. Нисам видео смисао да даље будем чист и безбрижан. Знам да смрдим, окупам се повремено код некога, поједем нешто, овако…спавам на пустим и скривеним местима. Немам ништа. Живим од милостиње. Слушај, није то осећај кривице што сам жив, а мојих нема, то је само огромна туга, незамислива туга и неки осећај да својим животом окајавам грехе моје породице. Тако некако… Изгубио сам скоро вид, ноге ме једва држе, остарио сам пре времена. Питам се ког времена? Само ми је једно јасно, не живим лицемерним животом! Некако ми је то битно…ако ме разумеш?“
„Наравно да Вас разумем, то је одлука!“
„Види ти ње, капира на прву лопту! Хвала ти на свему мала, желим ти свако добро!“
„Довиђења, такође, свако добро!“
„Мислиш једно купање би ми добро дошло?!“
„Наравно! Није нам Сунце довољно, мора и вода!“, више се нашалих.
„Kапираш ти…свако добро!“
И оде погурен, а не баш тако стар, смрдљив и прљав, а сав у сјају сунца које ми затвори очи пуне суза.
