Јесење поигравање сунчевих зрака одигравало се на лицу девојчице која се весело играла у башти свог детињства. Често је остајала сама код куће и навикла је да буде у близини. Имала је ђаке-разноврсно камење, учионицу-малени поплочан део поред улазних врата и наравно таблу-зид на којем је цртала са парчетом одломљене цигле. Била је срећна, заиграна у свом прелепом свету маште. Сунце ју је мазило, ветар голицао разбацујући јој косу коју је она важно склањала са озбиљног лица, јер је таман хтела нешто да каже својим ђацима , а тај безобразни ветар је баш сад нашао да се игра. И све док је осећала топлину сунчевих зрака била је безбрижна, али када је сунце већ почело да залази осећала би тиху језу. Још нема њених родитеља, ни брата, ни тетке…неће ваљда дочекати мрак овде, сама? Ипак, упорно би чекала ту, испред куће, надајући се да ће сваког трена неко од њених да се појави. Чула је како пада лишће са њене вољене трешње, чула је и нечије кораке и шкрипу врата и говор камења и ударце свог маленог срца …на крају, скоро без даха је буљила у мрак залеђеног погледа. Да не би умрла од страха, обратила се својим ђацима, које више није ни могла да види :
„Добро“ рече она као смирено “сада ћемо да певамо!“ Почела је дрхтавим гласом само њој знану песмицу о сунцу. Тихо, стидљиво певушење се претворило у све гласније одвајање слогова.
„Сун- це мо- је ми- ло…“ док се драла са сузама у очима, очајна и уплашена, чула је са друге стране глас као одговор њеном страху „ сун-це мо-је ми-ло“ … Било јој је чудно, јер никада раније тако нежан глас није чула.
„Где си се са-кри-ло?“,запева она још јаче. „Где си се са-кри-ло оооо?“ођекну умилни гласић… Надпевавање је трајало још неко време и њој је та нова игра била разлог да са осмехом дочека своје родитеље. Страх је већ одавно био нестао.
……
Јутро. Девојчица је са сјајем у очима покушала мајци да објасни шта се то синоћ десило и зашто се није плашила мрака док их је чекала.
„И онда је неко певао за мном, лепо сам чула тај дивни глас…“сва узбуђена и важна рече.
„Наравно,“ кроз смех рече мајка“ то је био ођек твог певања лудо једна, но, свакако је добро да се ниси уплашила!“ Ођек? Немогуће, помисли мала, то није био мој глас. Скочила је хитро и стала на оно исто место од синоћ. Јутро је било тихо, још без градске буке и комшијског довикивања. Почела је јасно и још лепше да пева своју песмицу. Мајка је радознало стала иза ње, не ометајући је, јер је знала да су болна рушења дечјих снова, не знајући да су исто тако дивна и неочекивана буђења радости код оних који су престали да маштају.
Девојчица је весело певала. Али, ођека није било. Само је сунце некако сијало јаче и на девојчицином лицу измамило највећи и најлепши осмех као њену најдубљу захвалност.
