Данас је небо плаво и сунчан је дан, па и када није небо плаво и када лије киша исти је то живот, исти си ти, иста ја. Мењали смо погледе на свет и на живот, а и они су се мењали због нас.
Не постоји место за тебе, а ни за мене. Ми нисмо оно што су нас учили да јесмо. Немојмо ни размишљати о томе ко смо и зашто смо овде, сада! Нема потребе, пријатељу мој.
Треба знати да нисмо слободни, иако можемо бити уверени да јесмо. Али, нас не треба да интересује која је то слобода и како изгледа бити слободнији од других. Не постоји човек који не пати и не тражи више од живота. Апсурд драги мој! Ако већ живиш овај живот сада, то је твој живот, не постоји резервна варијанта, не постоји начин да превариш судбину или да се извучеш из дубоких линија судбине на длану датог и задатог ти живота. Живи и воли, јер, рекох некада негде, волети је једина утеха.
Неким људима је полигон живота бескрајна трака надметања и доказивања, стицање материјалног по сваку цену. Нека им је са срећом! Волела бих да јесу срећни због тога, али најчешће и нису…И? Драги моји, надмоћни, где сте то стигли са својим овоземаљским успесима? Да, имате пара да лагодно живите, да купујете, купујете, купујете, па се заиграте и мислите да друге можете да купите, све је за вас роба, а ви сте газде, врховна бића сјајног успеха, угланцана површина скупоцене вазе, коју ће узпут нека безазлена дечја игра случајно да сруши. Плакаћете над разбијеном керамиком на поду „несрећне“ судбине!
Све више се отуђујем од људи. Иако, волим ја и даље човека, то ми нико и ништа неће променити, него, више се пазим, више се волим, научих, најзад и ту најважнију лекцију, дакле, не отуђујем се од себе уз сво поштовање и нежност према другима. Не припадам ја овом свету, овом друштву, овим људима. Ето, добро је знати своје место, а рекох ти да не постоји место за мене…На крају, живим, имам свој свет, то је моје место, нигде и негде…Тачно је да су понекад људи са којима живиш далеки, а неки који су далеко и имаш само њихове речи или их осећаш на неки други начин, јако блиски као да их познајеш хиљаду година.
Него, пријатељу мој, знаш ли ти где отићи, а остати? Не знаш? Па бити свој, то нема цену! У себе одеш и останеш, једино то знам!
