Људски живот је сложен и замршен, и ако није вођен идејом о добром, лепом, и истинитом животу, он се изједначава са џунглом у којој владају закони нижега реда. Живети без идеје водиље, то значи препустити се игри случајних околности, ,,тумарати духом исто онолико колико и ногама“ (В. Иго, Човек који се смеје)
У савременом грађанском друштву у коме је добро замењено корисним, лепо функционалним, а истинито правилним, губи се однос према идеалу, будућности, јер се садашњост доживљава као једино пристаниште. “Само једно задихано сад постоји, и што ухватиш – твоје је“ (Михаило Лалић, Зло прољеће) Али живот без идеала јесте у ствари признање да се људи одричу будућности.
Човек који живи без односа према идеалу, тј. према будућности, постварује се и лута тамо-амо за свим стварима које га привлаче. Он жури да се окружи стварима, јер и сам постварен осећа се сигурним само у свету ствари. Осећа се сигурним кад једе, пије, купује и плаћа и изгубљеним ако се упита о смислу свега тога. Човек није мерило ствари, ствари су мерило човека. Социо-културни систем даје предност стварима над вредностима. “Живимо у временима страховите збрке. Заборавља се оно што треба знати, а зна се оно што треба заборавити“ (В. Иго, Јадници)
Идеал је оно што човека издиже изнад природе (јер он често иде против природних нагона и осећања) и изнад друштва (стваралац увек нарушава друштвене норме), јер хоће и може да поступи супротно природним нагонима и друштвеним захтевима, ако осећа, зна и верује да делује по својој свести или идеалу који је за њега крајње мерило његових поступака. Без идеала јединка се не може развити у човека. “Човјечанство још нема циља. Али кажите ми, браћо моја, ако човјечанству још недостаје циљ, не недостаје ли тада такођер – још и човјечанство само?“ (Ф. Ниче, Тако је говорио Заратустра)
Људи који у себи и за себе нису изградили вредносна мерила помоћу којих би се критички тј. самосвесно односили према свим појавама у свом искуству, нужно их преузимају од других који су та мерила дефинисали према својим интересима. Ти други су најчешће вође група (“лидери мишљења“) и mass media… “1) та средства масовног комуницирања казују човеку из масе народа ко је он – она му дају идентитет; 2) она му казују шта треба да жели да буде – она у њему пробуђују аспирације; 3) она му казују на који ће начин то постићи, дају му у руке технику и 4) казују му како ће успети да стекне илузију да је у свему томе успео чак и ако није – она му пружају одступницу…“ (С. Р. Милс, Елита власти)
Из књиге: ,,Рибари људских душа“
