Од када сам тебе упознао, Ана,
песник кога најчешће читам је Петровић Брана.
Са сетом се сећам оне ноћи након свадбеног весеља,
у Требињу код наших заједничких пријатеља.
Остали смо сами испред смештаја нас двоје, Ана,
спонтано, без икакве намере и плана.
Јеси ли заиста била искрена када си рекла, Ана,
да ниси разумела свештеникове речи са венчања,
или си све знала о Кани Галилејској,
само си хтела мене да слушаш како ти говорим о њој?
Седели смо до јутра, Ана,
била си боса, голих табана.
Загрлио сам ти ноге,
грејао их са два длана
и два плућна крила –
твоја два стопала
мека као свила.
Рекла си ми да причам много, али лепо…!
А ја ти одвратио да бих се у тебе заљубио и на слепо
само глас да сам ти чуо преко телефона
или у пролазу испод неког балкона.
Сећаш ли се, Ана,
како су ми пред зору дрхтале кости
док сам ти читао своје две песме,
за које си констатовала да су обичне глупости?
Сутрадан смо били на Дучићевом гробу, Ана,
у цркви на врху Требиња –
Херцеговачкој Грачаници.
У њој ти говорио о Богородици Тројеручици,
Јовану Дамаскину
и Светом Сави.
Ћутала си све време, само си рекла, Ана:
Како је лепа Мајка са три длана…
Растали смо се потом тихо без речи, Ана,
волевши се читава два дана.
И сада се бар три пута дневно сетим једне Ане
и упорно настављам да читам поезију Петровић Бране.
