У слици збора згушен крик циглане,
У предвечерје, док се тка равница,
На заласку се уцјељују ране:
Из конца љета прошаптала птица
О танкој сјенци одломљене гране.
У жару пјесме простор свих начела,
Испуњен вјетром и црнином влаге;
Над водом још су и омче и тијела,
У љетном праху, у сутоне благе,
Кад су под нама грчила се села.
Кроз црни грумен, испод грака врана,
Јечмено зрнце капнуло на скути,
Док се на челу гаси јара дана;
Из сваке кости дисај још се слути:
Кроз нас пиште пећи, још ради циглана.
