У браздама пригрнутим, у јами без тајне,
Још жив је једино креч.
Мртве су вилице кроз које се молитва
На прве гајеве спуштала,
Међу шушкања из завичаја,
Гдје врије завичајна ријеч
О небу ниском и густом, и киши, која је
По нама ћутљиво пљуштала.
Била је ноћ тупог ромора, ноћ себична,
Сљепило пред одлучним замахом:
Црвени бичеви плутали су ријеком;
Била је ноћ као и претходна, и она прије,
Ноћ затрпана прахом,
Када смо на гомили дрхтали сами,
У киши бијелој као млијеко.
И сањали о будућем и прошлом, о врбацима
Под којима је љескала дубина,
Погружени у своју и у туђу крв, у бијели и већ
Разгажени снијег,
Из кога кроз уста слила се тишина,
На ноћ и на чела, када је у коштану празнину
Поново пободен наш свевремени стијег,
Који ће као заборав бити развијен,
Над народом што гори у кречу убијен.
