Пратећи дешавања у вези сa промоцијом филма „Звук Слободе“ (Sound of Freedom), који обрађује проблем трговине дјецом, пажњу ми је привукао фрапантан податак: на црном тржишту влада права помама за порнографским садржајима у којима су протагонисти (боље речено жртве) дјеца. У протеклих 12 мјесеци та потражња је порасла 5 пута! Нисте погрешно прочитали – ради се о порасту потражње за „дјечијом“ порнографијом од 5,000% у односу на прошлу годину. Са таквим трендом раста, очекује се да ће тровина дјецом (превасходно ради сексуалног злостављања и порнографије) на црном тржишту ускоро превазићи чак и потражњу за наркотицима. Не знам да ли више растужује наведена статистика или податак да Netflix, Amazon, Disney и други велики медијски канали још увијек нису откупии права за приказивање овог филма, а како се чини ни неће. С обзиром на наводе да су у дјечију простутуцију и порнографију уплетени најкрупнији капитал и политичке структуре (довољно је осврнути се на Epstein аферу), није се ни чудити да се oва тема заобилази у широком луку у огромној већини мејнстрим медија.
Темељне вриједности
Пандемија дјечије порнографије и проституције су забрињавајући показатељи стања нашег друштва. С обзиром да се степен беневолентности друштва очитава у односу истог према својим најслабијим члановима, раније наведени подаци наводе на закључак да је наше друштво одавно изгубило компас и заглибило на духовној странпутици. Једна од посљедица тог странпутовања је мирење са ставом којим се на људски живот гледа као на пуки ресурс. Тај став је у директном конфликту са хришћанским поимањем сваког појединог човјека као круне Божијег стварања, јединствене и непроцјењиво вриједне иконе Божије. Бешћутно искориштавање и злостављање дјеце, на жалост, није тек тренутна социо-културолошка аномалија већ неизбјежна реперкусија процеса вишедеценијске дегенерације јавног мнијења – процеса који је прије више од пола вијека себе недвосмислено легитимисао позивњем на нормализацију чедоморства (елективног абортуса).
Савремено друштво је већ деценијама подијељено по питању чедоморства. С једне стране на абортус се гледа као на убиство с предумишљајем, а са друге као на легитиман вид контрацепције. Систем вриједности који је јасно артикулисан доктирном о светости (сваког) живота је у директном конфликту са ставом који оправдава абортус са становишта права жене да располаже животом дјетета у утроби као са сввојим властитим. Наведени конфликт је резултат идеолошког сукоба два врло различита система вриједности – једног базираног на хришћанској доктрини, и другог базираног на идеологији релативизма. Први систем подразумијева Бога Творца као апсолутну референцу животу и свијету, други систем референтну вриједност базира на појединцу; први систем подразумијева једну, објективну, непормјењиву и апсолутну Истину, а други релативизира и субјективизира истину у овисности од намјере и личне интерпретације појединца.
Међутим, поред сукоба мишљења два различита системима вриједности, битно је примјетити да је по питању нормализације чедоморства релативистички систем вриједности у сукобу и са самим собом с обзиром да не задовољава темељни принцип који се у етици и филозофији морала назива Принципом универзалности. Наиме, полазна премиса релативистичког става, која гласи да жена има апсолутно право да одучује о свом тијелу (па тако и о абортусу), није универзално примјењива унутар датог система јер слобода избора која се тражи за једну особу (у овом случају мајку) се не признаје и другој особи (фетусу). Овај темељни недостатак урушава наведени систем вриједности као кулу од карата. Паметном доста. Међутим, аргументација се унаточ томе рециклира и, ево, траје већ десетљећима – најчешће се вртећи око питања слободе избора.
Колико смо заиста слободни?
Када се нечија „слобода“ манифестује кроз убијање, онда ту не може да се ради о слободи, већ о терору. Уосталом, колико смо ми заиста слободна бића? Унаточ панагирицима којима савремено друштво велича личну слободу, животно искуство нам казује да ми у стварности нисмо слободни чинити све што пожелимо. Који од нас може да се вине са врха зграде а да не погине? Или, ко има слободу да некажњено рањава, злоставља и жалости друге? Који може да вози другом страном, или да узима нешто што му не припада? Кад би неки покушали да тако реализују своју слободу, не би их назвали слободнима већ безумницима, насилницима, преступницима или криминалцима.
Евидентно је да човјекова слобода долази са ограничењима која су одређена нашом људском природом. И заиста, човјек не може бити потпуно слободан јер, за почетак, не може сам себе нити да створи нити да одржи у животу без Божије помоћи. Штавише, човјек је створен да живи на одређени начин, у складу са Законом Творца који је човјека замислио и створио. Ако је то тако, о каквој онда слободи човјек уопће може да говори? Чак ни слобода избора којом се многи горде није у пуном смислу ријечи слобода, јер сам концепт избора подразумијева нешто наметнуто – тј. подразумијева морање да се опредијели између понуђених опција, а ‘морање’ и ‘слобода’ су међусобно искључиви појмови.
Рекао бих да је једина потпуна, апсолутно неограничена и људима доступна слобода – слобода човјека да се одупре гријеху. Та слобода долази са јасном сврхом – човјек је слободан толико колико му је потребно да се опредијели коме да се приклони, да ли Богу или ђаволу. Нема треће могућности јер удаљавањем од Бога, јединог извора живота и сваког добра, човјек постаје роб гријеху, ђаволу и смрти. Само онај човјек који је слободан од гријеха није роб ђавола и смрти. Та екстремно ограничена али монумнетално важна експресија личне слободе је најмоћније оружје којим сваки од нас располаже у арени духовне борбе која се зове живот.
Избор
Живот је састављен од низа избора. Сваки дан нам доноси нове ситуације у којима бирамо којем царству ћемо да се приклонимо – Царству свјетлости или царству таме. По сто пута на дан се стављамо на таква кушања, и све нам се то дешава ради нашег духовног напредовања. Сваки избор пред којим се нађемо је ради тога да бисмо могли искусити шта је добро а шта лоше, и опредијелити се за једно од то двоје. Добро је за нас оно што нас води Богу – извору живота и сваког добра, а лоше оно што нас од Живота одваја.
Закон нам каже да је убијање, злостављање и повређивање других оно што нас одваја од Бога и уводи у домен зла и непостојања. Но, чак и кад сами не чинимо ништа лоше другоме (или себи), ми нашим окретањем главе, снисхођењем и прећутним прихватањем туђег гријеха исти потврђујемо и утврђујемо. Уколико се називамо хришћанима, онда и као друштво али и као појединци имамо обавезу да заштитимо слабе. Стога је наша пасивност у супротстављању гријеху против Божије воље, па је тиме и сама гријех. Пасивним ставом у вези „туђег“ страдања, ми аминујемо богоборну духовну реалност која такав гријех актуализира, и тиме узимамо учешћа у анти литургији на којој саприносимо ближње на демонском олтару богоборства.
Како неко паметно рече: „најпогубније мјесто за боравак демонских сила је олтарски простор људског срца“. Гдје год се чини гријех против Божије воље, са тог се мјеста повлачи благдат Божија и омогућује боравак демонских сила. Бирајмо зато паметно. Наша је обавеза да знамо да разликујемо добро од лошег, да разликујемо оно Богом благословено од ђавољег, оно што води у живот од оног што вуче у смрт. Ако пак не знамо, да се молимо Богу да нас уразуми.
