Имао је тек нешто више од десет година кад су му припадници Армије БиХ убили мајку и оца у очевом родном селу Јасењани, недалеко од Мостара. Ипак, не мрзи Мостар, никога не мрзи, и не мисли да га данас неко мрзи. Каже да се прошлост не може променити, али да будућност може. И зато се вратио у родни град, По повратку, као свршени студент Богословског факултета, који је у избеглиштву у Србији провео двадесет година, бива постављен за ђакона у мостарској Старој православној цркви, као и за гласноговорника Захумско-херцеговачке и приморске епархије Српске православне цркве. Бранислав је током школовања у Београду развио посебну љубав према арапском језику и култури, тако да он данас често богослужи и на арапском језику. Са ђаконом Браниславом Рајковићем разговарали и смо о томе, каква је литургијска заједница у Мостару као и о ставу према причешћивању.
ИЗДВАЈАМО ИЗ ИНТЕРВЈУА:
Б.П. Питање причешћа у том смислу се већ одавно не поставља у Херцеговини јер заиста људи имају свијест да отићи на Литургију у ствари значи – причестити се. Свакако, схватање је да је Црква плод заједнице, Литургија – плод заједнице, тако да по томе, једино што Литургију издваја и разликује од личне и породичне молитве, управо је то причешће.
Разговор за Чудо водила Весна Јанежић
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
