Према француском филозофу Жаку Елилу идеологија је популаризована сентиментална дегенерација политичке доктрине или погледа на свет; она укључује мешавину страсти и прилично несувисли интелектуални елемент, увек повезан са садашњом реалношћу. Елил детектује первертност политичког универзума. У свом раду се доста бавио пропагандом и „Техником“, но то га није спречавало да буде један од првака социофилософске и хришћанске дијалектике двадесетог века у Француској. Био је близак теологу и филозофу К. Барту, што је имало утицаја на његов труд на том пољу. Први је формулисао да се све може означити идеологијом, баш као што може све постати једно: национализам, социјализам, либерализам, демократија, марксизам, анти-расизам, феминизам, итд. На пример, популарна антирасистичка појава покрета „Блацк ливес маттер“, настаје као идеолошки аргументум а цонтрарио међурасној нетрпељивости, која је укључилавала практичну дискриминацију и азијског становивништва у САД – у.
У том смислу би по Елилу то била идеологија која парира пракси без идеологије. Зато Елил тврди да идеологија тежи застарелим формама: расизам је и даље у пракси али више нема истински идеолошки израз, насупрот томе идеолошки оживљава антирасизам, колико успешно то је друго питање.
Дуго тињајућа криза алтернитета и идеологије није много сметала капитализму. Тридесетих година прошлог века Макс Хоркхајмер је између осталог, обухватио критичку теорију, у којој филозофија за циљ нема само метафизику него активну укљученост у збивања у друштву. У тим оквирима јавиле су се две фракције које су се трудиле, пре Другог светског рата, да објасне тенденције фашизма у свим сферама друштва. Прва је говорила да је фашизам једно помрачење ума и као такав ексцесна, ирационална, готово случајна појава тираније. Други су тврдили да је то итекако био тријумф манипулативне и опсцене рационалности . Нешто што је дошло као производ друштва које је (не)свесно било предмет манипулације. Том ставу је била склонија и Јасперсова студенткиња и филозоф Хана Арент Квентин Миле у свом есеју „Иза коначности“ пише о примарним и секундарним начелима која то објашњава.
Кантова и Хјумова филозофија такође, у којој он уочава разлике, као и Беркли, су између субјективног и трансцедентног у односу на ствари. Термини корелације и корелационизма тичу се односа субјективног са стварима, као и апсолутног негирања да однос субјективног и ствари може да постоји арбитрарно. На пример, не постоји топлота пламена по себи без односа јер не можемо рећи да пламен осјети своју топлоту, као што не постоји црвено без математичке експликације мислећег по себи. У том смислу аргументум а фортиори можемо поставити однос личности. Не постоји ја без односа са другим. Иако мимо односа са субјективитетом можда може да постоји мисао и живот у неком облику. Међутим, ако у односу са стварима ми долазимо до осећања (топлина, боја, бол), тим пре се у корелацији са другим (односа и превазилажења или креирања кризе алтернитета) долази до већих облика осећања: уметности, политике, љубави, идеологије, науке итд. У том смислу је и утицај свесне дегенерације политичке доктрине рационалистички могуће манипулацијом несвесног.
Последица тога су кризе, ратови, неправде и неједнакост. Појаве отпора поретку бивају нажалост безидејне . Елил сматра да мушка доминација нпр. нема експлицитно формулисану идеологију; феминистичка идеологија настаје да јој се супротстави. Она је толико „еволуирала“ да се феминистичким активистом може сматрати и најокорелији шовиниста или фашиста. Рецимо, сурогат материнство је пракса са призвуком феминистичке идеологије, док са друге стране исто такво очинство је донорско, тј. пракса без идеологије.
Капитализам је пракса без експлицитно формулисане идеологије; настаје социјалистичка идеологија да се томе супротстави.
Као вера, живот и као Божије откривење у Исусу Христу, као теологија (тражећи да вера и откривење буду експлицитни), као пракса која је верна Божјој вољи, хришћанство није идеологија. „Уколио би хришћанство било идеологија она укључује дегенерацију: теолошке доктрине у поједностављивање, веру у веровање и осећања, а практиковање слободе у пуку религију.
Мешање ове три грешке производи идеологију. Хришћанство је било првобитно антиидеологија (Ж. Елил). С тим у вези видимо да су критике Карла Маркса и Фридриха Ничеа јасно на мети. Они доводе у питање идеолошки аспект хришћанства. Жак Елил предлаже да би било много боље да сами хришћани то учине. Све што треба да урадимо је да наставимо са преиспитивањем сопствених идеја, уверења на основу захтеваног, а не рационалног. На пример у читању Библије морамо се одрећи читања у којем бисмо пронашли аргументе који би оправдали понашање једне групе.
Сваки пут када читамо Библију да бисмо пронашли аргументе или оправдања, увлачимо се у хришћанску идеологију. Ако читам Библију да бих слушао питања која ми Бог поставља о својим размишљањима, понашању, Цркви, онда сам на добром путу да уништим дегенеративну идеологију.
На тој основи Елил развија могућност свеобухватног и радикалног изазова, који укључује несагласност са светом. Други корак је разумевање и примена Павловог учења: „Не саображавајте се овоме свету, него се преображавајте обновом ума свог“ (Рим. 12, 2). Ово је типично за надантиидеолошко деловање. Подразумева сагледавање социолошких трендова у нашем друштву и позитивно делање. Св. апостол Павле као организатор првих медитеранских (светсих) заједница хришћана, прослеђивао је принцип Правде прве заједнице, којој је све било заједничко. Ту имовину, капитал, средста су равномерно прераспоређивали на потребите, а заједница је расла и развијала се.
Елил наводи еуфоричан вал ентузијазма у изливу напора у Француској 1944. године, када су хришћани открили друштво комуниста у покрету отпора. На основу овог заједничког напора хришћани су се осећали привучени социјалистичком борбом за правду и мир. Међутим, било је и примера где су „прогресивни хришћани“ Монтуклара свим својим жаром подржавали антихришћанске идеологије. Фелисите Роберт Ла Мене је с тога у праву да је хришћанство у павловској изворности и првовековном устројству противотров за анархију и тиранију изазвану револуцијом, исмевајући потезе Наполеона.
Хришћанство је Црква и Христос Богочовек сам у својој слави и Истини. Непролазна богочовечанска надидеологија вечног живота овде и сад.
