Новинар на државној телевизији, једне балканске земље, поставља питање госту: „Зашто имамо страх од другог и зашто се други доживљава као претња по нас?“ Усмерење питања религијског је карактера, у једном „мултипроцесном“ друштву.
Словеначки филозоф Младен Долар је на једном месту рекао да је Балкан „несвесно Европе“, па није занемарив топос оваквог питања, с обзиром да је ескалација тензија
у Европи данас ванредна. Међутим, онo се (питање) може поставити и у смислу глобалних кретања. Ф. Фукујама у својој књизи „Крај историје и последњи човек“ развио је тезу 90 – тих година прошлог века, да крај хладног рата означава „крај историје“ и почетак победе либералне демократије vs комунизма. По њему
начела мишљења дотадашњег света доживљавају свој крај уједињењем Немачке, а отпочињу нова спуштањем гвоздене завесе. Није реч о дословном крају
збивања, него еволуције људске мисли. Није Фукујама у једном делу могао да предвиди да ће Кина, будући комунистичка држава, бити као таква спој најдивљијег
облика технократије и капитализма на свету. Оно што представља крај, почетак је синкретизма економских идеологија. У Кини стотине милиона радника живи
у крајњем сиромаштву. Зато имају право они који у овоме виде проблем. Наиме, сви се слажу да треба променити ситуацију у вези са људским правима, правима радника итд. Но, неминовно је променити себе, да би се мењала ситуација свуда око нас. На том пољу, нажалост, већина није спремна да се жртвује.
Да ли смо сведоци новог краја историје? Корона криза је неизбежно питање када је реч о процесу краја претходних начела и зачетку нових, радикалнијих пресека у процесима наше ере. Није реч само о промени тока историје, него о мисаоном процесу који мутиран креира наш живот. Бројни облици буквалних мутација вируса који преосмишљава планету, не наилазе на адекватне и мудре одлуке. Глобална депресија и рецесија, поред „локдауна“, проширене су на појаве које су вишеслојне. Долази до побуна, протеста и поларизације, као и ратова између вакцинисаних и невакцинисаних, питања дискриминације једних или других итд. Поред већ раније присутних ратова, миграција, глобалног загревања, оваква ситуација је песимистична.
Јесу ли нам актуелне опомене довољне? Француски филозоф А. Бадију је 2015. г. упозорио да је неједнакост света огромна. Да онај ко мисли да ће овакво стање,владавине незаситог капитализма и робног фетишизма, трајати заувек, веома греши. Светска криза 2008. и вируси који су уследили у том периоду, само су били
благи наговештај данашњег стања. Ипак, несразмерност у богатству и моћи, као и одбрана егоцентричних повластица, кад – тад би довеле свет у стање у коме се данас налази. Тада је 1% људи наставило богаћење, иако је 99% било у кризи. Данас је ситуација утолико гора да се на уштрб целог света богати неколицина људи. Поред профита фармацеутских компанија, све је додатно сведено на дигиталну трансакцију,
комуникацију и трансфере, у чему предњаче власници: Амазона, Тесле, Мете и Мајкрософта. Зато је Бадију у праву када каже да је свет не само, у том смислу,
неправедан и неједнак него и нестабилан.
Још једно од новинарских питања поред „толерисања другог,“ било је и то: „Има ли наде?“ То нас питање још прецизније опомиње да са светом, у смислу актуелних
дешавања, нешто крајње није у реду. Иако је свет у кризи, која се још увек у неким деловима не поима у својим правим размерама, поред „толерисања“ другог
на мала врата се сервира потпуно безнађе.
Црква нас учи да се требамо молити за свет али и да одлучно станемо у борбу против и најмањег облика незадовољства, а камоли безнађа које би се појавило.
Такође и када је у питању кршење елементарних права човека. Зашто је оваква ситуација природно уследила, као одговор на стремљења која смо изложили? За
божићне празнике разне „блек фрајдеј“ еуфорије, само су потврђивале тезу коју илуструје синтагма „глобално лудило“. Човек је систематски упућиван да
његов највећи искорак ка другом буде „толерисање“ (принудно подношење), које га је гурало у неминовност безнађа; док је „потрошачко друштво“ као честа
флоскула и суштински постала опијум за народ. Изаћи из тог безнађа данас је својеврсна аскеза. Ни највећи борци за права својих заједница, попут М. Л.
Кинга и М. Гандија нису помињали толеранцију, ту фиктивну маску „sorry“ цивилизације. Господ Исус Христос је живот за другог потврђивао до краја за највиши облик љубави:
„ОД ОВЕ ЉУБАВИ НИКО НЕМА ВЕЋЕ, ДА КО ЖИВОТ СВОЈ ПОЛОЖИ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ” (Јован, 15,13).
Свет као да је у стању Патнамовог мозга у тегли. Мозак свих нас луди научник вадећи ставља у теглу, настављајући да њиме управља помоћу рачунара и привидно га одржава у нормалном животу. Наш „крај историје“ је corona perpetuum mobile. Све личи на „Шиндлерову листу“ Стивена Спилберга, у којој можемо пронаћи аналогије са стварношћу. У филму богаташ Шиндлер спашава раднике Јевреје од логора
Аушвица, под плаштом фабрике коју под нацистима отвара. Саставља листу људи које спашава да раде за њега, уместо да почетком рата населе логор смрти. Воз пундевојака, који је грешком ипак дошао у Аушвиц, дијамантима спашава вративши их у фабрику у Краков. Корона је попут Аушвица. Наш alter ego неминовно жели спас, док нас реалност хладнокрвно опомиње на немогуће. Неки чак и стигну до „Аушвица“, иако нас у последњи час Бог спашава од смрти. Остаје да се надамо да ћемо из тог ипак изаћи и бити на „Шиндлеровој листи“ преживелих, без дијаманата (парадигме економског суноврата) битнијих од живота. „Онај ко спаси један живот, спашава цели свет.” Порука филма је идентична Христовој, у којој се препознаје кадрост за жртву, приоритетност љубави и активно учешће у решавању планетарних претњи и опасности.
Парадоксалност у поступцима неоколонијалног феудализма дошла је и до наше земље. Они који су несметано наставили своје богаћење и допринели дубиози, желе да у завршници остваре своје замисли. Протести народа и у Србији, против компаније „Рио
Тинто“, недвосмислено су показали праве европске вредности и тежње за утемељење нових мисаоних начела. Распадом Југославије није устоличен систем који би дугорочно спречио овакве кризе. У националним подскуповима долази до нових сегрегација. Ипак, овакве побуне и промене нужно не изражавају песимизам и не доприносе општем безнађу. Напротив, могу бити право семе смислене идеје промена акутних стања у свету.
Побуне и протести широм Европе, па и у њеном „несвесном“, неодољиво потсећају на вал студентских побуна ̍68. Показали су да је дрскост оних којима је профит изнад људских живота, слабија од воље оних који желе прави живот. Свети апостол Павле каже:„Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). У Исусу
човек догађајно корача у сусрет спасењу. Христос у Цркви својој даје одговоре на сва питања до данас. Оне који се тичу живота и вечног спасења Христос
Богочовек отвара, питање је само да ли куцамо?
Текст изашао у првом броју часописа Чудо
