Шта је то толико излишно и вештачко у „актуелном“ друштва које је интернационализовано и „секуларизовано“? Преосвећени владика новосадски и бачки проф. др Иринеј (Буловић) написао је 14. јуна 2021. г. текст: „Још о „родној равноправности“, дискриминацији и законима који се на њих односе.“ Прецизно тумачећи тадашња дешавања, поједине законе, наговестио је духом Еванђеља и Св. Писма и унапред изобличио данашње појаве које се збивају. Без Бога, вере и науке који подразумевају другог и љубав према њему и не искључују себе ни у етосу ни у заједници, не би био могућ ни живот. У домену науке без медицине „трансџендеризам“ не би био могућ уз све те подразумеване интервенције на телу. Будући да је у „џендеризмима“ посреди „друго од другог“, како каже Лакан, а приори нема првог и Једног. Искључена је заправо свака идеја о заједништву, о Цркви. Секташење и багателисање Цркве и најновији називи: „психолошкиња“, „социолошкиња“ „судијка“ и „друге – „олошкиње“ (прим. аут.) су наизлгед само независни алгоритми. Заправо, иза тога се крије артикулисана идеологија са негативним премисама. Амерички модел у последње време је показао да религија има утицаја на политику као друштвену норму. Међутим, политику која је изашла из домена науке. Оно што се превиђа јесте да је религија, онако како је свету представљена неетосно и нехришћански, доживљена с неповерењем, без вере. Вера мења перцепцију „религије“ као такве. Фуко зато узима хришћанство „као низ облика моћи, али још више као библиотеку жанрова за говор који пројектује фигуре које ће бити насељене“. Пратећи Ничеов став, Фуко сматра хришћанство „реторичком провокацијом, издвајајући се по томе како организује језике и праксе – учења и ритуале – да контролишу овај свет и тела у њему. У том смислу, религиозни дискурс је сасвим способан да обезбеди да ми људи останемо успавани.“ Овакве ставове не читамо само из прошлости. Они су прерасли из академских кругова у агресивне и јасне облике репресије, што ћемо даље видети.

На престижном Универзитету на Сен Дениу у Паризу (Université de Vincennes), Хелен Сиксиус је створила први одсек за женске студије на једном европском Универзитету, у вези са америчким и канадским женским студијама. Иначе на том Универзитету сада расправљају да уведу посебне спаваонице за оне који се осећају „микс опредељени“. Године 1975. објавила је свој есеј „Смех Медузе“, као важан допринос феминизму. Женске студије су биле изданак студија културе у САД. Лус Иригараи, чији је рад започео тврдњом да постоји језик мушкараца и језик жена, чиме се род примењује на језик, објавила је своју књигу „Speculum of the other woman“ 1974. Философ и психоаналитичар Лакан је ове различите покушаје родног језика кроз академски дискурс посматрао тако да: „су имплицирали Друго од Другог… чега нема“. Дакле, тезу која може бити разматрана, у за то прикладном академском окружењу али која нема ипостасне, личне импликације на друштво јер од самог Другог не произилази Трећи итд. УНЕСКО је тих истих година одлучио да реч пол замени родом.

Реч „цисџендер” треба ставити у ову перспективу. Појавио се на интернету 1990-их и користи се за означавање особа које нису трансродне особе. „Цис мушкарац“ је мушка особа која себе сматра мушкарцем, а „цис жена“ је женска особа која себе сматра женом. Стога је због пораста трансродних тврдњи род овде назван: „цисџгендер“. Неки аутори су почели да користе термин „циснормативност”, термин који промовишу родне студије. Александар Барил, професор на Универзитету у Отави пише: „Цисџендеризам, који се понекад назива и трансфобија, је систем угњетавања који погађа транс људе. Она се манифестује на правном, политичком, економском, социјалном, медицинском и нормативном нивоу.” Трансхипи вансебност доживљена као посебност.

У свом тексту „Буђење или расизам у време многих без Једног“ социолог Двејн Расел, у појави коју називају у последње време „отказ културе“, види вакуум и прилику која се користи како би је попунио трансџендеризам. Традиционални расизам искључује појединца као претњу по Једног (односно доминантну групу). Дискриминација и расизам који се намеће кроз трансџендеризам налаже да се експортује Један у „многе“, односно да „трансџендер“ мањина наметне родни апартхејд већини. Све што се на сличан или идентичан начин десило до данас, а што је правилним хришћанским методама разоткрило конкретно наше друштво: параде, дискриминаторна акта на духовне и људске инстанце, која има неукаљан углед итд. све то и више од тога своје утемељење заправо има у наметнутим тзв. „родним“ идеологијама и сл. пробуђеним „револуцијама“. Овог месеца у једном тексту је објављено да је „Истраживачки центар за род и сексуалност“ на Гетисбург колеџу у Пенсилванији планирао да спонзорише догађај, организован од студената за све оне који су уморни од „белих цис мушкараца“. План је био да учесници дођу да сликају и напишу све о својим фрустрацијама са „повлашћеним“ и „удобним у својој кожи“ белим мушкарцима. Након негодовања и оптужби за расизам, догађај је одложен. Расизам је, по њима дакле, бити: заједница, Црква, све оно што је Бог створио.

Пошто у нашем хришћанском и светосавском друштву не пролазе тако лако, хвала Богу и на само признање промотера таквих нуспојава, овакве идеологије, онда је креаторима свих непочинстава овог типа пало на неум да предузму нешто „мудрије“ и прикривеније. Српску Православну Цркву, конкретно, треба изопштити из озбиљног дискурса и конструкта јавности. Покушати напасти из Њеног Тела, емисијом зрачења изнутра (са јавних емитера); покушати је лишити свести и смисла на разумљив и истовремено баналан и опскуран начин. Заметнути микроб гадости кроз „сит – комичан“ и „бенигни“ метод, а потом активно чекати сваку прилику за промоцију „нормативних“ и „нормалних“ (транс)џендер револуција, које ће јавно али без отпора бити примљене(!), „нормалне“ и општеприхватљиве. Субкултура као што су серије, нарочито оне које чујем да долазе са западног Балкана, конгломерат су патетике, насиља или изругивања морала, „досадних начела“ и „догми“, па треба ваљда да донесу „освежење“ и да циљано изазову интересни ефекат уочљивости (што је 50% ефикасности). По свим мерилима чак ни то маркетиншки им не успева. Како каже стара грчка пословица σπεῦδε βραδέως – не пренагљуј се. Неће проћи ни по принципу пренагљеном ни непренагљеном. Прикривено и/или отворено наметање идеологијâ и „револуцијâ“ супротних Божијој логици и науму чист су промашај.

Враћајући се на почетак текста треба апострофирати да ове излишности у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали јесу непотребне. У песми из 1968. Џона Ли Купера се каже: „Имам жену и породицу, не желим да идем у Вијетнам. Имамо толико проблема код куће да не морамо да идемо у Вијетнам. Да, да, има много проблема овде код куће. Не треба да идемо у Вијетнам. Клони се невоља, нећу да идем у Вијетнам.“ Беспотребна идеологија хладноџендерског рата који се сам намеће.

1 KOMENTAR

  1. Преосвећени наш владика бачки, све што напише и каже је толико снажно. Један од четири стуба која су, како рече отац Лука Анић, осамдесетих дали крила православљу и усмерили младе.
    Добро би било да се преосвећени владика више слуша (чита).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име