(Мт 22, 2–14; Лк 14, 16–24)

Готово увијек се перикопе, попут ове о женидби царевог сина тумаче анагошки. Приповетке, апофтегме су као књижевна врста честе у Исусовом говору. Оне илуструју главне поруке спасења дате у Његовом дискурсу. Већину апостоли и савременици Христови нису разумели. Они, дакле, када писац каже да не разумеше причу мисли на њен дубљи смисао, а не на форму којом су оне илустроване. Међутим, анализом врсте извештаја, онако како је он дословно пренет примаоцима, можемо наћи његов анагошки смисао у увек актуелном и универзалном оквиру. Не морају пресудно бити важни детаљи, колико семантика и потреба да се она баш у том облику пренесе и објасни читаоцу.

У причи о свадби царевог сина поставка наратива је једноставна. Владар највишег ранга попут цара, одлучио је да начини свадбу сину. Син се жени иако се готово и не помиње, па чак ни невеста. Отац је тај који је главни иницијатор и карактер. На први поглед, већ кад је реч о монархији, може се посумњати на појаву прокламовања неких облика тоталитарних идеја. То овде, видећемо, није случај. Као домаћин не само своје куће него и целе земље, цар жели да покаже предузимљивост и славу коју има у конкретном животном контексту и догађају. Драмска експресија са облицима трагедије у причи побуђује на размишљања о Шекспировим комадима. С тим што се овде на вешт начин приповедач све време бави уводима до пред крај. Све креће од оца, који спрема свадбу, сваки позив упућује отац и сваки од увода почиње и завршава његовим одлукама. Главна разлика ове приче у односу на све друге јесте љубав. Строго шекспировска, романтизована љубав се не потенцира. Циљ приче је да љубав као циљ буде домет у целокупној драми трагања за њом. Како је павловски А. Бадију то угрубо представио као четири области трагања за истином: уметност, наука, политика и љубав.

Са друге стране неки критичари би рекли да је можда у причи посреди то што су писци Јевреји, којима је циљ реинкарнирање идеје о политичком месији и супротстављања репресивној римској политици. То не може бити случај јер су ова два Јеванђеља настала много после јерусалимског сабора (где је закључно са „антиохијским инцидентом“ отпочет процес санирања јудеохришћанских претензија) и након разорења храма, где се поново такве појаве обеснажују.

У првом чину апофтегме цар шаље своје слуге да позову званице на свадбу, појаснивши им у чему се огледа његово богатство и сва раскошност славља на које их позива. Ипак, званице не само да одбијају позив, лажно се изговарајући, него се још дрзнуше да убију слуге цареве. Форма два синоптичара је различита у детаљима али поред тога ова прича има јединствен социолошки значај већ по самој структури. После чина убиства од стране званица, цар је прве званице убио и град њихов запалио (Мт 22, 7). Уколико поистоветимо Бога и цара, у овим редовима можемо препознати елементе несхваћеног старозаветног Бога који „немилосрдно убија“. Наравно да се у С. Завету то доводи у везу са хиперболама, док је овде смисао и карактер киригматско – диатривски.

 

 

Званице првог позива се више у причи неће поменути. Такав расплет нас уводи у други контекст апофтегме, која за своје гесло и поенту има последњу реченицу перикопе: „Много је званих али је мало изабраних“ (Мт 22, 14). Одмах сада ћемо рећи да када се издвојено посматра ова реченица, она може звучати као аутопојеза и затворени круг. Међутим, неспремност на сарадњу у савезу између два пријатеља, стратешка партнера, од стране једног, доводи до прекида односа и могућег рата. Јача страна у односу може покренути несасгледиве и разорне маневре према другој. Тако и овде цар према званицама које су убилачки настројене радикално поступа. Иако позива све народе, Бог потенцијални суд тим народима предаје малој групи позваних и оданих. Иако је сужен круг оних који се иницирају у истине, они су базна структура шире унутрашње револуције. Свадба као догађај је призив али и коректив. Она нас окупља али и показује како је ко обучен, како се ко понаша и колико је ко весео и искрен. Чак и шире, она може послужити као револуционарни образац за потенцијале реформе бића.

Дакле, свадба је уготовљена, а званице не беху достојне (Мт 22, 8), говори цар сада другим слугама, па их шаље да зову кога год сретну на раскршћима и улицама на свадбу. Како кад је свадба давно спремна? Свадба као чин захтева доследност реципрочну озбиљности догађаја. Време је за њу основна категорија. Протекло време је ненадокнадиво и нико не може да га врати. Као што је грех историјска чињеница коју не брише никакав накнадни чин, осим средстава спасења у Цркви који предупређују последице греха, тако и време свадбе. Међутим, Бог који у овој причи „игра“ карактер оца,  својом власношћу показује да његова иницијатива пркоси дијастими времена. Његов позив не подлеже никаквим подскуповима и партикуларизму. Универзална идеја приче је трајна категорија упорног оца који воли сина, очајнички трагајући за онима који су масовно жељни исте те слободе, љубави и савеза.  Главни чин и прослава је утолико прошли историјски догађај јер прве званице не долазе, а до других тек треба доћи, па је главна (односно прва) церемонија без правих званица и са трагичним последицама.

Позив упућен другим званицама цар шаље преко других слугу и на другу, „нову свадбу“ и гозбу. Перспектива новог позива показује љубав оца према сину, а кроз њега према онима које жели да буду његови пријатељи и савезници у заједничкој радости. Људи са раскршћа су најчешће, како Лука описује, просјаци и убоги (Лк 14, 21). То је једна од најважнијих премиса приче. Не бира се високи сталеж и звање, нити кога цар познаје. Одабран је слој људи који је презрен и одбачен од света, истог света који отворено презире цара и његовог сина. Људи са „маргина“, такви су нуклеус збивања. Код Матеја су то „и зли и добри“ (Мт 22, 10). Универзални оквир у који Јеванђеље безвремено смешта своја решења, даје се овом кратком причом, која одбачене и сиромашне, зле и добре ставља за царску трпезу. Од „обичних људи“ свих профила отпочиње свака друштвена, морална и духовна промена. Писац разобличава неправде и исказује главну поруку Јеванђеља. Све што је икада било жртва неправде, пропасти и смрти било је супротно Јеванђељу и његовим методама трагања за Царством у нама.

Као и данас на богатијим слављима, баловима и свадбама домаћин указује званицама при позиву на начин одевања. Тако је и у антици свадбено рухо чинило битан детаљ церемоније. Оно које није у складу са догађајем, наилази на неодобравање организатора.

Међу званицама другог позива нашао се један без тог свадбеног руха. Док Лука не говори о свадби него о „великој вечери“, нити о човеку без свадбеног руха, Матеј нам даје драгоцено помињање тог „пријатеља“ (22, 12). Цар га кажњава затварањем у „најкрајњу таму“. Одело се може тумачити на више начина. Док Лука као што смо видели помиње сиромашне, Матеј помиње зле и добре. Ни међу њима цар не дозвољава повлаштеност и људске капиларне атракције. Матејев човек без одела бива бачен у таму. Матеј који намерно помиње у тексту зле, има простора да рекапитулира питање зла и противљења цару са почетка приче.

Прича о свадби или великој вечери побуђује на потрагу за смислом. Упућује бескомпромисно на савремена решавања питања која се стављају пред човека. Она се имплицитно бави и питањем глобализације. Глобализација као таква (осим кад се злоупотребљава као термин) није нешто што је a priori негативно. Она пружа шансу појединачно свакој култури да се изрази и постане планетарна. На пример, тренутно веома популарна јужнокорејска серија „Сквид гејм“ (Игра лигње) говори о позиву људима са „руба егзистенције“ на игру у којој бирају између живота и новца. За прекршена правила или грешку у игри губе живот. Преживели победници исхода игре односе сав новац. Игра може бити прекинута демократским принципом већине. Занимљив је спој у овој утопији између демократије и једног облика садизма. У таквој причи слобода је злоупотребљена на первертан начин, у смислу да човек, коме је преко потребан новац, трагично због њега губи живот (уколико није главни лик, а и да јесте није важно јер: „маргина друштва“). Универзалним оквирима Јеванђеља посматрано, свет је све више једна велика „игра лигње“. Зато перикопа о свадби рекапитулира правилан однос, објашњавајући да новац није предуслов за партиципацију у царској, непролазној вечери. „Блажен је онај који буде јео објед у Царству Божијем!“ (Лк 14, 15). Лакан је трвдио да је изворна улога новца та да функционише као немогући еквивалент за оно што нема цене.

Зашто је Господ испричао једну политичко – сициолошку апофтегму и шта у њој препознајемо? Најлакше препознавање и поистовећивање људи одвија се у пресеку поменута четири елемента. Најпопуларнији владари свих епоха су најчешће били они које је народ препознао као своје из различитих разлога. Присутан је један феномен компаративне лингвистике у којој свако тражи себи сличног. На пример, у једној градској средини, која јесте хришћански амбијент, најподложнији критици су градоначелник, свештенство, лекари итд. У држави по истом елементарном систему опет неко вишег ранга. Пресек елемената се односи на оне који су заједнички имениоци подобни за парадигматизацију. Трансцедентни субјект са друге стране превазилази дијалектику, па ни највећи научник не може предвидјети алгоритам.   С тога се Исус у овом примеру служи социополтичким концептом лакшег препознавања са наративом.

У последњој реченици перикопе смислено се употпуњава да Божији принципи траже пријатеља у парадоксу трећег позива. Културолошки он је супротан палестинским обичајима који званице зову на свадбу свега два пута. Правећи такав изузетак показује да божанска икономија не само да не следи традицију или културу, него је универзално употпуњује и надилази. Без одговора на позив Бога да партиципирамо у Његовој трпези коју уготови Сину, подсећа на предваскрсну наивност апостола.

Није неразумност апостолска симетрична глупости, како би можда неко рекао, него неискуству трансцедентног, недоживљености субјекта у искуству историје. О томе нам говори пример немогућности исцелења болесног од стране апостола (Мк 9, 18). Све у низу параболе које изговара, не само код Матеја него паралелно и код Луке, Господ говори пре Васкрсења. То нам говори да искуственог, ако хоћемо и рационалног и егзистенцијалног, доживљаја Васкрсења није било. Алегорија није нешто што се исцрпљује само по себи у Исусовом говору, не би ли достигла неку импресију код слушалаца и читалаца. Кроз реалну слику догађаја који се излажу, тек треба пренети оно што се још није окусило.

Тим пре ће за нас сваки Исусов акт бити умногоме важнији јер се то субјективно и трансцедентно за нас a posteriori доживело. Пуноћа смисла, која је дата преломним догађајем који располовљава стварност и историју, је присутна. Оно што повезује сваку хришћанску  личност са другом јесте догађај Христовог Васкрсења. Лајбниц је покушао да објасни у чему је проблем комуникације престабилованом хармонијом између монада. Је ли она контакт са реалним другим или привид.  Квентин Миле у свом есеју „Иза коначности“ пише о примарним и секундарним начелима. Кантова и Хјумова философија, у којој уочава разлике, попут Берклија, су између субјективног и трансцедентног у односу на објекте (ствари итд). Термини корелације и корелационизма тичу се односа субјективног са стварима, као и апсолутног негирања да однос субјективног и ствари може да постоји арбитрарно, апокоптички. Не постоји топлота пламена по себи без односа јер не можемо рећи да пламен осети своју топлоту, као што не постоји црвено без математичке, а не геометријске експликације мислећег по себи. У том смислу можемо поставити утолико прије однос личности. Тачно је да мимо субјективитета може да постоји мисао и живот. Међутим, ако у односу са стварима ми долазимо до осјећања (топлина, боја, бол) тим пре у корелацији са другим долази до већих облика осећања: уметности, политике, љубави, науке итд. Хришћански субјект постоји у догађају (Христовог Васкрсења), који објављује. По среди је теорија дискурса, а за нас је релевантан онај трећи (грчки, јеврејски) хришћански.

Истина до које смо дошли је усредсређен и озбиљан процес који никад не мора ући у надметање са установљеним мишљењима. Зато нас трећи позив за царску трпезу не оставља онтички промашенима. У том позиву су саткане све трагедије неуспелих позива и хегелијански оптимизам будућег одзива.

 

 

Ђакон Божидар Васиљевић

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име