Сарајевка старог кова. Одгојена на изворима хришћанства, у поднебљу на коме се укрштају цивилизације. Јевреји, муслимани, католици поштовали су је и цијенили једнако. Појање бденија Саборне цркве, као и васпитни дух Сарајевске богословије, одзвањао је у њеним ушима и срцу, из личног опита и супружанског живота (супруг је ишао са патријархом Павлом и митрополитом Владиславом у Сарајевску богословију). Ни филхармонија Монте Карла, нити опера Сиднеја не би могла дочарати кроз изведбу догађаје и љепоту тога неповратног доба. Тако је у „нашем тихом велеградићу“. Није само то одлика Сарајлија, него и чињеница да су се, гдје год оду, препознавали и вољели. Цијењени сарајевски доктор никада није заборавио како су његова мајка и он, иако друге вјере, остали везани за цркву и Шибеничку. Ту је задјенуо у меморији слику младог свештенослужитеља како сједи у порти пискарајући. Честити Наил када би га год видио поздрављао би са: „Помоз Бог, оче!“ Међутим, не може се све ни описати. То се најбоље доживи или само чита у философији језика.
На Св. Василија Великог благочестива старица, дође да ми честита празнике и минули рођендан. Био је то својеврсни празник на празник. Поглед на њену појаву асоцира на грчку ријеч, која је најбоље описује: τᾰπεινοφροσῠ́νη. Ова ријеч се преводи на црквенословенски као „смиренномудрие“, односно оно што у ријечима Христовим читамо у блаженствима: „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско.“
За вријеме Другог свјетског рата избјегла је у Београд. Предратни ђаци, гимназијалци и студенти зарађивали су за живот помажући у имућнијим кућама. То је важило и у рату за напаћену и избјеглу српску дјецу, док се не скуће. Била је пунољетна. Обрела се у богатој кући у улици Краља Петра, код госпође Олге Радовић, добротворке и сликарке. Г – ђа Олга је после рата ослијепила. „Није у почетку била побожна већ „слободних погледа на свијет“, као и већина тадашњих Срба“, прича ми загледана у икону Св. Ђорђа.
Сама Олга, хуманитарац и космополита, одрасла је са братом код своје тетке Олге Крсмановић, у чувеној кући Димитрија Крсмановића, трговца. Кућа у академском стилу, преко пута Саборне цркве, употпуњава Косанчићев венац. Данас је ту Аустријска амбасада у Београду. Као појац у Саборној цркви, траса до просторија за пробу у „Првом београдском певачком друштву“ после бденија суботом ишла ми је преко угла ове куће, која је попут зграде неког бечког или паришког факултета.
„У доба кнеза Михајла Обреновића Крсмановићи су уложили огромна средства у прву српску банку. По ослобађању Београда од Турака ту досељавају. Богатство стичу још за вријеме Карађорђа бавећи се трговином“ продужава, одјевена баш као у то вријеме, педантно и стилски одмјерено. Олга Радовић и њен супруг, који је такође био сликар, примили су је као своју кћер.
Пошто је Олга ослијепила морала је на операцију у Загреб, а мајка јој је у руку ставила икону Св. Јоасафа (који је дјелао у Кини). „Много сам је вољела, а захваљујући помоћи Св. Јоасафа прогледала је после операције и наставила је са приватним сликањем.“ Испричала ми је како се изборила да своју вилу на Дедињу прода. Од тога новца Олга је финансирала изградњу водоводне мреже за манастир Ћелије и штампање првог издања Житија Светих Св. Аве Јустина Ћелијског. Упознала је манастир и често одлазила. Захваљујући Олги и сама старица је упознала Св. Јустина (Поповића), који је долазио код Олге у стан и увјерио се у њен велики стваралачки дар. Рекао јој је том приликом, видећи у њеној просторији изображен лик Пресвете Богородице као обичну слику, да не може свако да слика лик Пресвете Богородице: „То могу само духовна лица, на богодоличан начин.“
„Изненада прасак. Почело је предвече. У једном моменту видјела сам гране од дрвећа на којима су висиле дјечије рукице и други дијелови тијела. Срушена је и Народна библиотека.“ Био је то 6. април и нацистичко бомбардовање Београда 1941. г.
Несаломивог духа све то препричава и сама страдајући кроз живот. Често је путовала за Београд који није заборавила, као ни госпођу Олгу Радовић. Код ње је упознала Св. Јустина, а касније и сама одласцима за Београд. Газећи десетом деценијом, од својих скромних примања она издваја, попут њене добротворке, за Цркву и дарове. У позним годинама сломљене кичме, кука и руке, до краја живота, Црква јој је стуб и ослонац; благодат Христова покретачка сила и снага, а љубав за ближњег једини правац. Преживјети три рата и увијек изнова и испочетка… Уосталом, боље је почети него не почети.
„Уосталом, можда ово и није град у коме ћу умријети, али у сваком случају је заслужио једног неупоредиво ведријег мене,
овај град у коме можда и нисам био најсрећнији
али у коме је све моје и гдје увијек могу
наћи барем неког од вас које волим
и рећи вам да сам сам до очајања.
У Москви то бих исто могао, али Јесењин је мртав
а Јевтушенко сигурно негдје у Грузији.
У Паризу како да зовем хитну помоћ
кад се она није одазвала ни на позиве Вијона?
Овде, зовнем ли тополе своје суграђанке,
и оне чак знаће шта је то што ме боли.
Јер ово је град у коме можда и нисам био најсрећнији,
али у коме и киша кад пада није просто киша.“
(Кико Сарајлић – Сарајево)
