Говорити (писати) о „архетипском“, „исконском“ или „најбољем у одређеном менталитету“ је врло ризично и опасно, благо речено. О тим привилегијама „сви смо једнаки само су неки мало једнакији“ довољно је погледати филм „Пианист“ и страдање Јевреја под том максимом у пољском гету или јасеновачку трагедију у најновијем наставку „Даре“. Са тим нема игре и коцкања. То је светиња непомјерљивих ступова. Пароле које се израђају из крипто митолошких идеја, под привидом одбране националног идентитета и интереса, су мементо на историјске грозоте. То може само човјек који нема свијест и не разумије онтичку идеју личности и боголикости.

Мало историје: Обично се тврди да су Срби на Балкан дошли у 7. веку. У једној научној расправи из 18. вијека наводи се да је прво српско насеље настало 30. године Христове ере. Дакле, 3 године прије Страдања, јужно од Печуја у Мађарској, под именом Сирбинум. У шестом вијеку долази до стварања идентитета и племенских одредница, па тако и Словена, од којих Срби предњаче у својој самосталности. У науци се не зна са сигурношћу одакле су дошли и населили те просторе. Ријеч је о народној скупини која се јасно идентификује као народ већ 30. године. Од тада историјска кретања и мијешања народâ у Римској империји доводе до асимиловања. Религијски аспект рађа додатну димензију развоја и очувања или нестанка идентитета до садашњег стања ствари. Један од највећих свјетских историософа и научника тврди то у својим тезама на основу извора. Етнофилетизам као посебна тема јако је млада и појављује се у односу на све претходно, нажалост, врло касно.

Шта су онда „архетипски Србин или Српкиња“? Правити општенародну галаму око сваког провокаторског ексцеса у јавном простору, grosso modo доприноси додатној развалини друштва, које је ионако одавно потонуло у подскупу и разноликости. Још је за наше вријеме и у ове дане један угледан академик казао, да академска јавност готово и да не постоји, а самим тим то последично утиче и на остале аспекте развоја живота нпр. на политику. Када би „академска јавност“ ( eo ipsso апокоптично повлаштена) стварно развила критичку моћ стварања, не би се бавила ексцесом и комплотством, него би стварала и појашњавала. То подразумијева елементарни осјећај за неминовност и зла у другом као дио хришћанске потврде сопственог идентита.

Појам „архетип“, „исконски“, иако се односе на теософске термине итд. у односу на ипостас, у односу на Личност Господа Исуса Христа, ако се посматрају одвојено од тога нпр. у корист дневне политике, само су парцијалне националистичке шкработине. Глас који би пјевао о српству без Христа, прапорац је који звечи. Химна Господу и заједница са Њим, као и ријеч о Архетипу у сваком човјеку по коме је створен, једини је валидан печат потврде авраамовски утемељених идентитетâ и основâ. Све друго су пиротехничка средства скретања пажње и потпиривања мржње која нас на зло сјећа. Зато – докле год је наше царство земаљско нећемо моћи имати мир. Можда можемо имати правду, као што се на много мјеста спомиње правда у Св. Писму, али правда са миром се нигдје не спомиње.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име