Само мали човјек стријеми великој држави, а великом је мала и Васиона. Задовољан човјек треба само дашак слободе и кришку завичаја. „Двоје на Вилсоновом, двоје на мјесечини…“
Ако би дефинисали изгнанике, одговор би смјестили у географске оквире, укратко – Via dolorosa. Пут од земље ка небу, преко мјеста лобање. Многи народи и покрети су за свој нестанак извршили ’компензацију’. Чак су и шпански анархисти, пребјегли у Француску у разне покрете дисидентства и револуција, уновчили своје поратне идеале и идеје у банци (Луције Уртубије). Међутим, један мали народ, кога је у 20. вијеку газила туђинска чизма више пута, није то нашао за сходно. Боле ријечи и честа фалсификовања над људским животима. Рат нам је промијенио животе. На наплату је дошао дефицит најврједнијег – људи.
Наше вријеме је једно наслеђе духовних дистопија из деценија и деценија конгломерата различитих криза. Преостало наслеђе треба преобразити у светолазаревске и принциповске бедеме и темеље. У свијету дезинформација, политичког синкретизма и декаденцији морала на свим меридијанима, једино преостаје вјера у Бога и нада у младе снаге. Многи ће навести, чак из сна и бунила, да је младост „нашег поднебља“ – (као да немамо ни име нити станишта) опустошена и да егзистира негдје у западној Европи. (Занимљиво је, рецимо, како синтагму „наши простори“ најчешће користе они који нису протјерани или су глувонијемо посматрали погроме и геноцид над Србима у три рата.) Дајте егзистенцијалну шансу младима као што је Христос дао. Лако се заборави како је рецимо, у младом Израилског царству, првог цара Саула наслиједио полетни Давид. Не треба, као што ни наши свети преци нису чинили, оптерећивати се мишљу да ми можемо довести к потпуном крају и сврси коначно преображење. То је par exellence процес, моменат и „умијеће могућега“ у Богу. Ко је тај што има историјски ексклузивитет над историјом, идентитетима и идеологијама? Проблем нестанка младости и интелигенције код нас почео је егзодусом и страдањима библијских парадигми.
Тврде да на примјеру Босне и Херцеговине, као вјековне и природним границама омеђене земље, овдје живе неки фиктивни идентитети, прастаре традиције и „пречанске индивидуе“. Како сваки тај, „с овог простора“ пречанин и беземљаш у Босни, машта о својој држави изван свог вјековног и сталног пребивалишта. Како треба укинути нације. Пароле под заставом неонацифашизма. То је велика несрећа. Наводиће и чињенице мислећи како не познајемо суштину и нисмо заинтересовани за Истину. Аристотел говорећи о Тукидиду и Ксенофону каже, како Тукидид износи чињенице тачно али када прочитате његову историју не разумијете зашто се све то тако догодило. Ксенофон износи чињенице и тачно их наводи и разумијете зашто се све догодило, како се догодило. Тако када слушате разне аналитичаре и стручњаке како говоре о свему: теологији, философији, социолошким, радним, политичким и др. темама живота, помислите да је то све заиста тако. У цјелини иза тога стоји лична глорификација и рашомонијада. Пренебрегавају да је за живот поред храбрости и језика потребан минимум моралности. Гете је за такве знао да каже да човјеку за живот није потребно да буде нарочито храбар јер кроз живот може проћи и лукаво пузећи. Да ли су тупо лукави или упразно храбри то нико не зна.
Ми на својој земљи живимо вијековима. Христово име је credo којим опстајемо и егзистирамо у принудним категоријама простора и времена. Амалгамација која је стопила све племенитости с којима се рађамо овде. Нови Савез Бога и човјека у Господу Христу и Његовом Еванђељу, срасло је нераскидиво са светолазаревским начином постојања.
Хришћанин је, попут свога Господа Христа, свуда „беземљаш“ и избјеглица. До одређене границе трпи „неподношљиву лакоћу живљења“. Међутим, је ли ли тиме мање свјестан себе и да ли се губи веза са оним што је насилно престао бити – „свој на своме“? Нипошто. Не смије довијека на неистину ћутати. Кроз историју Цркве многе су сматрали „јуродивима“, с тога јер су раскринкавали „мудре“. То су чинили успјешно. Данас је такође несхваћена хришћанска вансебност као посебност, баш као што је Христос био несхваћен. Када остане без дома и родног мјеста, он је још свјеснији доживотне припреме и стремљења за Отаџбином. Колико ли је само славнија и неисцрпно богатија Отаџбина хришћанина од понуђене? Тако када нас сумњиче да смо злотвори што се бранимо или што смо случајно живи, знамо одвећ поступати. Христов слуга, на ма којој земљи живио, становник је Царства небеског. Истовремено ондје гдје смо живјели преко миленијума, нема права „дођош“ и „дошло“ да нас учи памети. Међу интелектуалцима наше браће и комшија других вјера, најеминентнији су сложно и братски подржавали јединство и опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, прије сваког сукоба. Данас нас други уче „суживоту“. Да има правог умјесто учмалог живота, не би било потребе измишљати парапутеве. Човјек је биће наде и биће живота. Бог му је дао живот, а човјек му одузима наду и право на живот. Филозоф Абдулах Шарчевић је заговарао биофилију – љубав према животу. Шта се то десило па се у човјеку родила мизантропија? Замро је христолики теантропоцентризам. На трен, који зна да потраје, све губи смисао. Сарајевска група „Лету штуке“ има стих који гласи: „Зашто је Африка колијевка смрти кад сав је живот дош’о од тамо, зашто су богати углавном шкрти, за шта смо спремни образ да дамо?“ Одговор је у истој пјесми:
„Шта људски мозак је ни мозак не зна.“
Господ Исус је рекао: „И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни.“ (Мт. 19, 29) Св. кнез Лазар није положио главу за спас и опстанак само свог народа. Од тада Европа има други смисао и историјски ток. Тако није залудна ни поновна наша смрт, ране и избјеглиштва оних који су морали напустити свој град. Остаци разасуте и моћне српске царевине, уклопили су се у непрекинуто духовно царство, амалгам који се одупире свакој пријетњи. Црква Христова је бедем који одолијева суперћелијним олујама пакла.
„Двоје на Вилсоновом, двоје на мјесечини знало је више Шекспира него данас цијела једна школа. Било је то давно. Још није било ни телевизије ни синемаскопа! Зато су на све стране трештали јамби и хореји. Лажем! Од Кореје, која је тад крварила, сваки час и Европа могла је да се закореји… Иначе, у свијету увијек по једна Кореја гине, у противном – од чега би живјели историчари, а ја, док се сјећам Вилсоновог и мјесечине, ja старим ја старим, ја старим.“ (Сарајлић 1968)
