„Сигмунд Фројд је учинио да човечанство – дивно дело једног појединачног човека – постане само себи јасније: кажем јасније, а не и срећније. Он је читавој једној генерацији продубио слику света: кажем продубио, а не и улепшао. Јер оно што је радикално никад не усрећује, оно само доноси одлуке. Али у задатак науке не спада да вечно детиње срце човечанства уљуљкује у стално нове умирујуће сањарије; њена мисија је да људе научи да на нашој тврдој земљи иду усправно и честито. На том неопходном послу Сигмунд Фројд је узорно учинио оно што треба: у делу је његова грубост постала снага, а његова строгост несаломив закон. Никада Фројд није човеку, утехе ради, указао на неки излаз у удобност, бекство у земаљска  или небеска царства, увек само на пут у себе самог, опасан пут у властиту дубину. Његов увид је био без милости: ни за педаљ његов начин мишљења није људима олакшао живот. Као северни ветар, оштро и режући, распршио је његов продор у једну мутну атмосферу многе златне магле и ружичасте облаке сећања, али пред очишћеним хоризонтима сад се налази нов видик у духовно.“

„Фројд, међутим, који је суров, строг и неумољив према другима, није мање суров и неповерљив према себи самом. Навикао да најскривеније неистиности једног човека осети све до најтананијег предива несвеснога, да разоткрије из сваког слоја један још дубљи, иза сваког признања неко још искреније, иза сваке истине неку још истинитију, он и на себе самог примењује ту исту аналитичку будност самоконтроле.“

„Против тог схватања Фројд истиче своје: несвесно нипошто није отпадак душевнога живота, него сама праматерија, од које само мајушан део достиже до светлосне површине свеснога. Али тај главни део, који се не појављује, то такозвано несвесно, није због тога, ни у ком случају одумрло нити нединамично. Оно уистину делује исто толико активно и живо на наше мишљење и осећање, оно чак, можда, представља животно најпластичнији део наше душевне егзистенције. Отуда ко приликом свих одлучивања не урачунава и несвесно хтење, тај погрешно гледа, јер тада не води рачуна о најсуштинскијем подстреку наших унутрашњих напетости; као што се ударна снага неке санте леда не сме процењивати према оном њеном делу који се појављује изнад водене површине (права силина остаје покривена испод површине), тако се понаша као будала онај ко сматра да наше мисли, светле као дан, наше свесне енергије једино одређују наше осећање и делање. Цео наш живот не лебди слободно у елементу рационалнога, него је под сталним притиском несвеснога; сваки тренутак наноси један талас привидно заборављених прошлости у наш живи дан. Не припада у оној дивној мери, као што ми мислимо, наш горњи свет будној вољи и уму који планира, него из оног тамног облака севају муње истинских одлука, из дубине оног света нагона долазе нагли подземни удари, који потресају нашу судбину.“

„Али како сићи у та царства сумрака? Савремена наука не зна пут. Она, напросто, пориче могућност да се њеним апаратима, подешеним на механичку тачност, схвате феномени подсвести. Стога је само на дневној светлости, само у свету свести стара психологија могла да обавља своја истраживања. Оно што не говори, или говори само у сну, то је она равнодушно мимоилазила не бацивши ниједан поглед на њега. Фројд сад ломи то схватање као труло дрво и одбацује га у ћошак. По његовом убеђењу, несвесно није немо. Оно говори, наравно, другачијим знацима и симболима него језик свести. И зато онај ко са своје површине  хоће да сиђе у властиту дубину, мора најпре да научи језик тог новог света. Као и египтолози на таблици из Решида, тако и Фројд почиње да преноси један знак за другим, да разрађује себи један речник и једну граматику тог језика несвеснога, да би учинио разумљивијим оне гласове који трепере иза наших речи и нашег будног стања, опомињући или мамећи, и којима ми, заведени, подлежемо више него својој гласној вољи. Али онај ко разуме нови језик, схвата и нов смисао. Тако Фројдов нови поступак открива дубинској психологији један несазнати духовни свет: тек захваљујући њему, научна психологија од пуког сазнајнотеоријског посматрања процеса свести  постаје оно што је одувек требало да буде: наука о души. Не лежи више једна хемисфера унутрашњег космоса незапажено у месечевој сенци науке. И у оном степену у коме се први обриси несвеснога осветљавају отркива се све поузданије нов увид у величанствено осмишљену структуру нашег духовног света.“

Штефан Цвајг, Неимари света II

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име