Свети Василије Велики: „Чувши: Нема зла у граду које не учини Господ, схвати да изрека под речју „зло“ подразумева несреће које се шаљу на грешнике ради исправљања прегрешења. Јер, речено је: Мучих те и глађу те морих… да бих ти добро учинио (Пон.3,8; 16), заустављајући неправедност пре него што се безмерно рашири, као што се речна струја обуздава неком чврстом браном и преградом. Услед тога, болести у градовима и народима, суша у ваздуху, неплодност земље и несреће какве свако сусреће у животу пресецају нарастање зла. Свако слично зло потиче од Бога ради отклањања узрока истинских зала. И телесна страдања и спољашње несреће смишљени су ради обуздавања греха. Према томе, Бог уништава зло, а не да зло проистиче од Бога. Лекар не уноси болест у тело, него је уништава. Разарање градова, земљотреси, поплаве, пораз војске, бродоломи и истребљење великог броја људи било од земље, мора, ваздуха, ватре или неког другог узрока, дешава се да би се уразумили остали, будући да Бог свенародне пороке уразумљује народним бичем. Грех је, дакле, главно зло и зависи од наше воље. И једино њему приличи назив зла. Од нас зависи да ли ћемо се уздржати од злоће или ћемо бити порочни. Остала зла могу бити или повод да се покаже одважност (као код Јова који је у једном тренутку остао без деце, био лишен читавог богатства и прекривен гнојавим ранама), или као повод за исцелење од учињених грехова (као код Давида, који је претрпео осрамоћење царског дома као казну за незакониту жељу). Знамо и за страшне казне друге врсте, које шаље праведни суд Божији, како би они што се лако приклањају греху постали разумни. Датана и Авирона је, на пример, прогутала земља, повукавши их у провалије и поноре који су се под њима отворили (уп. Бр. 16,31-33). Наведеним начином кажњавања, наравно, нису поправљени они сами (јер, како би било могуће да се поправе они који су сишли у ад), али су својим примером уразумили остале. На сличан начин је и фараон био потопљен са свом својом војском. На сличан начин су истребљени и они који су претходно насељавали Палестину“.
Преподобни Јован Дамаскин: „Међутим, када се каже да је Бог тај који ствара зло (Ис. 45:7), и хоће ли бити несрећа (зло) у граду, а Господ да је не учини (Ам. 3:6), не показује се на Бога као на узрочника зала; него је реч зло двообразна и има двојако значење: те некад указује на оно што је зло по природи, што је противно врлини и вољи Божијој, а понекад указује на оно што је, према нашем схватању, зло и мучно, односно на беде и несреће. Оне су, наиме, будући да су болне, наизглед зле, а у ствари оне су добре: јер бивају узрок повратка Богу и спасења онима који су благоразумни; Писмо, дакле, вели да само оне од Бога бивају. Ваља, пак, знати да смо ми и тих зала узрочници: јер невољна зла потомци су добровољних зала.
Ваља знати и то да је обичај божанственога Писма да о нечему о чему треба говорити као о последици говори као о узроку; сетимо се стиха: Самоме Теби згреших, и на Твоје очи зло учиних, a Ти си праведан у речима својим и победићеш када Ти суде (Пс. 51:4) јер онај који је згрешио није згрешио зато да би Бог победио, нити су Богу били потребни наши греси да би се Он због њих показао победником. Јер Он несравњиво односи победу против свих и ако нису грешили, будући да је саздатељ и непостижив и нестворен, имајући славу по природи а не стекавши је; него, када ми грешимо Он није неправедан исказујући свој гнев и опраштајући онима који се покају, и показује се победником над нашом злобом“.
tvrdjavaistine.wordpre.
Zlo je pojava u živim stvorovima i predstavlja vrhunac gluposti.Kad nešto ne može gluplje biti nego što jeste,to je zlo.