Одлучи неки цар, због некаквог важног положаја на двору, тестирати своје дворјане. Окруже га моћни и мудри људи и цар им рече:
Имам недоумицу и занима ме ко ми од вас може помоћи да је ријешим. Потом их одведе до огромних врата и рече им:
Ово су највећа и најтежа врата у мом царству, објасни цар. Може ли их неко од вас отворити?
Највећи дио присутних одмах поче одмахивати главом у невјерици. Мањи дио које су дворјани сматрали мудрацима, почеше загледати врата изблиза, додиривати их и премишљати, али на крају сви признаше да их не умију отворити.
Међутим, из масе искорачи један дворјанин, приђе вратима, поче их загледати, опипавати и гурати. Ођедном, повуче их снажним трзајем и врата се отворише! Врата су била већ одшкринута, али нису била закључана. За отварање већ одшкринутих врата било је потребно само самопоуздање да се то уради у присуству самог цара.
Цар објави: ти ћеш добити положај на двору. Ниси се ослонио само на оно што видиш. Усудио си се покушати оно што се у почетку чинило немогућим.
Тако је и у нашим животима: многа су врата већ одшкринута, али се ми прибојавамо да их до краја отворимо.
