Питање „Шта је истина?“ боље би било поставити као „Ко је истина?“.
А директан одговор је: „Истина је лични Бог Који се, међутим, спознаје само „преко заједнице у постојању“. Богопознање се доживљава као познање у односу Личност – Личност (Христа као ипостаси Бога и човекове личности) као носиоца целине Божанског бића, додуше без ограничења у себи, већ као „живљења у другоме“…“
За формалну логику, међутим, ово је показатељ неадекватности Persona per se и стога порицање њене апсолутне природе.
Антиномија егзистенцијалног сазнања Апсолута као личности-персоне код појединих представника науке и филозофије ствара утисак да су хришћани на тлу које се помера и да су сањари, док истовремено подстичу утисак да су сами „чврсто приземљени’, називајући себе позитивистима.
Осим тога, вера у личног Бога је критикована јер је у многим случајевима подстакла морално потчињавање спољној сили, чинећи хришћанску веру извором ауторитарности. За старца Софронија, људски ум може сам по себи да замисли и спозна само оне ствари које су опипљиве на створеном нивоу стварности.
Истина, која лежи у основи свега Битија, искуством долази у живу и уочљиву заједницу са нама.
А за старца Софронија (Сахарова;п.п.) ово искуство значи заједништво у Постојању, које схватамо својим чулима и, посебно, својим подобијем и сродством са Богом.
Другим речима, ово емпиријско знање је нешто сасвим другачије од онога што под тим појмом подразумевају „позитивисти“.
У покушају да разјасни разлику између духовног и рационалистичког начина размишљања, он каже да је за многе представнике савремене науке полазна тачка свега атом водоника, који је током милијарди година развоја био претворен у оно што данас називамо универзумом.
Наука, међутим, себи није поставила питање шта је постојало пре појаве света и ко је организовао запањујући „Велики прасак“ са таквом креативном мудрошћу.
За човека који је кроз личну заједницу са Богом доживео искуство вечности, идеја да атом водоника, природни, створени елемент који припада овом свету, треба да буде почетни узрок постојања, изгледа потпуно неприхватљива.
Видео је трагичан крај чак и најплеменитијих потрага и најинтелигентнијих умова.
Замишљају се интелектуалне теорије које превазилазе и надилазе меру онога што се може постићи у овом свету, а ум, који је тада уверен у своју неспособност да оствари своју почетну визију, трпи дубоки расцеп у свом духу и бива доведен у – пропаст.
Одломци су из књиге Николаоса Коиоса Θεολογια και Εμπειρια κατα τον Γεροντα Σωφρονιο, Манастир Ватопед, Света Гора, 2007.
pemptousia.com
Превела редакција Чудо
