Почнимо тако што ћемо понудити дефиницију душе коју је дао Свети Јован Дамаскин: „Душа је, дакле, жива суштина, некомпликована, бестелесна, невидљива – у својој правој природи – очима тела, бесмртна, расуђујућа и интелигентна, без форме и обличја, који користи органско тело и извор је његових моћи живота, раста, осећаја и стварања, при чему је интелект њен најчистији део, иако ни на који начин одвојен од ње ( што је око телу, то је интелект души). Она има власт над собом, своју вољу и енергију и подложна је променама, односно може се мењати пошто је створена. Све ове особине су јој урођене Благодаћу датом од Створитеља која и јесте суштина њеног постојања, јер је кроз њу створена.“
Из ове дефиниције видимо три ствари:
- да је душа „суштина“
Када кажемо ‘суштина’, у хришћанској онтологији (као и у аристотеловској), мислимо на ствар која постоји сама по себи, а да своје постојање не дугује нечем другом. Душа је, заиста, чврсто повезана са телом, али се од њега треба разликовати
- да је душа „рационална и интелектуална суштина“
Ово двоје, „рационално“ и „интелектуално“ нису исто, већ указују на различите ствари, као што ћемо видети у наставку. Осим тога, свака суштина, била створена или нестворена, има своју енергију, која јој је својствена. Суштина без енергије је незамислива. Дакле, ако кажемо „рационална и интелектуална суштина“, такође подразумевамо „рационалну и интелектуалну енергију“
• да је интелект најчистији део душе, интелектуално око душе.
Интелект треба разликовати од рационалног ума. Интелект је највиша сазнајна моћ душе. Сазнајне моћи душе су интелект, рационални ум, мишљење, машта и чула.
„И треба да знате да наша душа има две врсте моћи – сазнајну и животну. Сазнајни су интелект, разум, мишљење, машта и чула; животни су апетит, воља и расположење“.
Интелект је орган кроз који стичемо знање о Богу. Разум концептуализује и дели знање које је интелект већ обезбедио својим сагледавањем нестворене светлости.
Бога разумом не можемо спознати, нити кроз њега учествовати у Његовом вечном животу и слави. Рационална енергија душе је специфична за наше разумевање створених ствари, док се интелект бави оним што је нестворено.
Разумом и умном делатношћу није могуће спознати и сјединити се са Богом. О томе, Свети Григорије Палама пише да се истинско богопознање обезбеђује неизрецивим сјајем божанске светлости.
Рационална/ментална енергија душе има мозак као свој орган, док интелектуална има срце. Срце је центар и корен енергије интелекта.
Према речима оца Џона Романидиса :„Срце је то. Према старозаветним Јеврејима, односно по пророцима и оцима Цркве, духовни центар нашег живота је срце, док је ментални центар мозак“. Као што је написао митрополит Јеротеј од Нафпактоса: рационална енергија функционише у нашем уму, а деловање интелектуалне енергије, код људи препорођених – одвија се у срцу.
Молитва, посебно Исусова молитва („Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног/грешну“) којом се сједињујемо са Богом, у почетку је на уснама, јер је изговарамо и изражавамо усмено и слушамо ушима. Затим се уздиже до мозга и након што је тамо неко време, ако Бог да, спушта се и насељава у срце, а затим извире из најдубљих дубина.
Људи који то доживе постају носиоци светлости, Духа, налик Христу и Тројици. Духовни водичи молитве срца кажу да је други начин молитве усредсређен на мозак, а трећи на срце.
Наравно, апсолутни је предуслов да душа буде очишћена од погрешних страсти, да се очисте когнитивни органи душе и, пре свега, да нам се подари Божанска Благодат.
Кажемо да је неопходно да се наше сазнајне моћи прочисте, јер је после пада интелект помрачен, зацрњен; његова интелектуална енергија је прекинута, поистоветио се са разумом и био подвргнут страстима и окружењу.
Целокупно подвижничко-исихастичко васпитање Православља усмерено је на ослобађање ума од разума, од страсти и окружења и на његово просветљење и обнављање енергије срца која се састоји у непрестаном сећању на Бога у срцу.
„Интелект“ је незадовољавајући превод од „nous “. У својим настојањима да своју теологију представе у терминима које би разумели грчки говорници, оци су понекад користили речи из старогрчког, али су им давали мало другачију нијансу или нијансу значења. Тако га Лидел и Скот дефинишу једноставно као ‘ум’, у старогрчком смислу, али митрополит Калист (Вер) то назива: ‘највиша способност у човеку, кроз коју – под условом да је прочишћена – он познаје Бога или унутрашње суштине или принципе створених бића путем непосредног схватања или духовног опажања.“
Фотис Скинас
ИЗВОР: https://orthochristian.com/88602.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 13.02.2022.
