Материја је инфра-видљива међуигра енергија, математичка апстракција; облик сведочи о невидљивом…
У стварности – пошто је материја у ствари апстракт – она је плод у коме је Дух оваплоћен.
Основна природа „материјалног“ – у оном смислу којег уметник-занатлија даје речима – је оваплоћење, инкарнација.
Помоћу форме учествује у поретку, лепоти, царству Доброг и Лепог где Бог може бити уочен.
И тако свако створење бива дар Невидљивог, опипљива мистерија.
„Када неко чији је ум макар делимично развијен види неку ствар обучену у неки привид лепоте, он верује да је та ствар лепа по својој природи…али неко ко је очистио очи своје душе и навикао је да види лепе ствари…користи видљиво као одскочну даску да се уздигне ка созерцању духовног.“
Григорије Нииски, О девичанству
У Христу свет је поново спојен у симболу, у обиљу симбола.
Невидљиви део се пројављује у видљивом: видљиво црпи свој смисао из невидљивог.
Једно симболизује друго у „кући света“ чији је Бог „екс-центрични центар“, будући да је радикално трансцендентан.
Бог превазилази и разумљиво и видљиво, али кроз оваплоћење Логоса продире у обоје, преображава их и сједињује.
Свет је огромно оваплоћење којем Пад људске врсте покушава да противречи.
Diabolos – супротност од symbolon – непрестано покушава да држи раздвојеним половине прстена; али оне се састају у Христу.
Хришћански симболизам не изражава ништа мање него сједињење у Христу божанског и људског – чега космос постаје сцена – приказујући кружење славе у Христу између „земље“ и „неба“, између видљивог и невидљивог.
„Божија љубав према човечанству обавија духовно приметним, надсуштинско суштинским.
Даје форму…ономе што је безоблично и кроз мноштво симбола умножава и обликује Једноставност која нема облик.“
Дионисије Ареопагит, Божанска имена, I, 4
„Свет је један… јер се духовни свет у својој свеукупности манифестује у тоталитету опазивог света мистички изражен симболичким сликама за оне који имају очи да виде.
А опазиви свет је тајно сагледљив од духовног света тако што опазиво бива разложено и амалгамизовано помоћу духовних средстава.
Прво је отелотворено у другом кроз реалности; ово друго у првом кроз симболе.
Операција то двоје је једна.“
Максим Исповедник, Мистагогија, 2
Чистота материје, та тачка прозирности у срцу ствари, достиже своје савршенство у Маријином плодном девичанству.
Упоредо са утилитарном употребом створеног, тачније помоћу ње, морамо се научити и сагледавању цветања небеских стварности унутар створеног.
Не постоји само хоризонтална конкатенација узрока и последице.
Сваки створени објекат када се посматра „вертикално“ шири се до бесконачних хоризоната.
Само ово „вертикално“ знање може разјаснити потрагу науке и ограничити и водити њену техничку моћ.
Homo faber (Човек Творац) гуши себе и гуши свет ако му није на првом месту Homo celebrans (Човек прославитељ).
Апостол Павле нас учи да Божја невидљива природа „ умом се на створењима јасно види“ (Римљанима 1,20): оно што се не види, опажа се у ономе што се види.
Говори нам да градиво видљивог света садржи невидљиви свет.
„За свакога ко размишља, појавни облици лепоте постају тема невидљиве хармоније.
Мириси док погађају наша чула представљају духовно просветљење.
Материјална светла указују на нематеријалну светлост чије смо слике.“
Дионисије Ареопагит, Небеска јерархија, 1, 3
Извор: ФБ профил Давор Сантрач
