У средњовековној Србији јело се скоро све исто што и ми данас једемо, а понајвише је био заступљен хлеб, што је такође и данас случај. Месо се јело углавном на дворовима и најпре је давано мушкарцима.
Главни мит који се везује за средњовековну Србију је употреба златне виљушке на двору. То и јесте само мит.
„На српским дворовима током средњег века јело се из дрвених посуда, као што је јео и обичан народ. Свако ко је одлазио код некога на гозбу носио је свој нож, који се сматрао личним предметом. Виљушка с два крака сужила је да се комад меса пренесе у тањир, а јело се прстима. Кашика улази у употребу тек током 14. века, а до тог периода јело се директно из зделе. Што се тиче доказа о златном и сребрном посуђу, они потичу тек из 15. века пред пад српске деспотовине. Мит о томе да се на српском двору јело златним есцајгом потиче из 19. века“, објашњава Љубица Винуловић, сарадник Одељења за едукацију и рад са публиком Народног музеја у Београду.
Двопек
„Постоји податак да је у Јасиној пекари (14. и 15. век) на Новом Брду осим хлеба прављен и двопек, намењен путницима, као и пита са сиром“, каже виши кустос Наташа Церовић. Занимљиво је и да, према Закону о рударима (1412) из доба деспота Стефана Лазаревића, рудари не морају да плате лош хлеб.
Хлеб и житарице
Она додаје да су главне одлике средњовековне исхране у Србији пре свега велика употреба хлеба, затим разних житарица и одређене количине меса. Јело се исто воће као и данас – јабуке, крушке, шљиве, трешње.
Пите и суво месо
„Јела која потичу из средњег века, а ми их и данас припремамо, пре свега је хлеб, који је прављен најчешће од пшенице, али и од јечма, проса, ражи, овса. Затим разне каше пре свега овсена и каша од проса, коју су правили са млеком, разне врсте пита с месом и сиром од растегнутог теста. Торта од сира позната је посластица која се и данас прави у разним крајевима Србије и на приморју. Ту су и пршута и кобасице од свињског меса“, каже Винуловићева.
Према речима Наташе Церовић, вишег кустоса у Народном музеју Србије, у раном средњем веку куће на селу су се углавном састојале од једне, ретко две просторије. У централној просторији налазило се огњиште – место окупљања породице. Ту се кувало и обедовало, али и спавало и радило.
Све у једној соби
Градски модел организовања простора настаје током 13. и 14. века. Кухиња је ту посебна просторија у оквиру куће или је придодата уз њу. Имала је огњиште, као и сто, столице или клупе, посуђе и прибор за јело. Поједина, имућнија господа су поред овакве просторије имала и трпезарију са свим потребним инвентаром.
Чачкалице на двору
„Владарски модел организовања био је доста сложенији. Кухиња, пекаре и оставе биле су смештене у дворишту, ван двора. У самом двору, обично у великој сали, била је смештена трпезарија са великим столом, који је био застрт столњаком, са столицама около, различитим врстама посуда, прибором за јело и детаљима које подразумева и данашња трпезарија – сланицима, чачкалицама и салветама“, каже Церовићева.
Кувало се углавном у посуђу израђеном од глине, једноставним, без декорације, док је оно у којем се служила и износила храна и држала течност на трпези, осим што је било функционално било и лепо украшено.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
novosti.rs
