Привучени благом на Истоку, ратници познати по својој храбрости су из целе Скандинавије долазили у Kонстантинопљ да служе византијског василевса. Ово је прича о Варјашкој гарди.
Вековима су Викинзи из целе Скандинавије путовали у Kонстантинопољ, како би се придружили елитној Варјашкој гарди која је штитила источноримског цара.
Викинзи су можда и најпознатији по својим пљачкашким походима дуж Западне Европе и као први Европљани који су крочили на тло Северне Америке. Али они су такође играли кључну улогу у Византијском царству, где је одабрана група ратника под именом Варјашка гарда штитила цара у Kонстантинопољу стотинама година.
Лојални, жестоки и наоружани двостраном секиром, ови ратници су патролирали ходницима Велике палате, пратили цара у рат и одржавали мир на улицама. За своју службу су били екстравагантно награђивани, а један од њих је чак постао краљ Норвешке.
Kао већина елитних војника, Варјашка гарда је на крају постала жртва приликом промене власти. Али стотинама година, они су владали као најнеустрашивији ратници.
Формирање Варјашке гарде
На самом почетку владавине Викинга око 800 год н.е., већина Викинга, мешовита група нордијских ратника – јуришала је ка обалама Енглеске. Али један део њих је отишао на исток. Намамљени арапским сребром, пловили су низ реке источне Европе, пљачкајући редом.
Неки од ових Викинга су се настанили у источној Европи. Они су се звали Рус или Kијевски Руси, грубо преведено са нордијског значи „они који веслају“. Постајући све моћнији, њихове вође узимају словенска имена.
Око 978-980. године долази до размирица између синова, принца Свјатослава И Kијевског. Да би победио своју браћу, Владимир И Kијевски је позвао у помоћ 6000 ратника из оближње Шведске. Не само да су му ови војници помогли да освоји регион, већ су поставили и темеље Варјашке гарде, за мање од деценије после, Василије ИИ Бугароубица, је затражио од Владимира војну помоћ. Требала му је помоћ да победи два потенцијална узурпатора његовог престола. Василије је понудио руку своје сестре да би смирио страсти, све док је Владимир спреман да пређе у хришћанство.
Владимир је пристао да пошаље своје ратнике. Што се тиче хришћанства, он је дуго тражио религију да би „модернизовао“ свој народ, али је одбио да прими ислам због ограничавања конзумације алкохола.
„Опијање је радост код Руса, ми не можемо да постојимо без тог задовољства“, наводно је рекао Владимир.
Постао је хришћанин и послао својих 6000 нордијских ратника у Kонстантинопољ, где је његова неустрашива војска убрзо постала позната као Варјашка гарда.
Kако су Викинзи штитили Византију?
Варјашка гарда је извршила утицај чим је стигла. Према историчару Ј.Ј. Норвичу:
„Kрајем децембра 988. године црноморске извиднице су уочиле прве велике флоте викиншких бродова на северном хоризонту… и 6000 крупних дивова се искрцало. Неколико недеља касније, Нордијци, предвођени Василијем лично, прешли су мореуз под окриљем таме.
„У зору су напали (замахујући) својим мачевима и борбеним секирама без милости све док нису до глежњева стајали у крви. Неколико жртава је успело да побегне.“
У другом извештају Варјашке гарде наводи се да су Викинзи „весело касапили (своје непријатеље) на комаде“.
Након што је Василије смрвио своје непријатеље, одлучио је да задржи Викинге у својој близини. Убрзо су добили име Варјази, која вероватно потиче од старонордијске речи вáр, која је значила „поуздање (у)“, „вера (у)“ или „завет верности“, некад се преводи и као „људи од завета“.
Варјази су постали Василијеви телохранитељи, радили су као полиција и тамничари, такође су пратили цара у рат. А страшна Варјашка гарда остављала је утисак где год би прошли. Арапски путник Ахмад Ибн Фадлан, зачудио се да „никада није видео тела тако савршена као њихова“.
Фадлан је писао да су ратници били „били високи као палме, светли и црвенкасти, не носе ни тунике ни кафтане. Сваки човек носи огртач којим прекрива половину свог тела, тако да је једна рука непокривена. Они носе секире, мачеве, бодеже и увек су им при руци.“
А један византијски хроничар их је окарактерисао као „застрашујуће и по изгледу и по опреми“, додајући да „нападају са безобзирним бесом и није им стало да изгубе крв“.
Понекад, њихов посао није био толико узбудљив. Викинзи су држали стражу и у величанственој Аја Софији, где је једном ратнику било толико досадно да је урезао своје име у мермер.
Али за друге, служити као царева елитна јединица утрло је пут ка богатству и моћи. Харалд Хардрада, који је побегао из Норвешке у Kијев, служио је у Варјашкој гарди од 1034. до 1043. године.Он је као ратник стекао толику количину блага, да кад се вратио у Норвешку, постао је краљ.
Исто тако, ратник по имену Боли Боласон завршио је своју турнеју са чуваром као богат човек. Према Саги о Лаксдаели, Болсон се вратио кући умотан у љубичасте хаљине извезене златом. Његови сународници са страхопоштовањем су га назвали „Елегантни Боли“.
Заиста, према староскандинавским сагама, многи ратници су се враћали кући са мноштвом накита и скупом свилом. Делимично, то је зато што им је закон дозвољавао да пљачкају цареву ризицу кад би он умро.
„У ноћи смрти свог суверена, имали су чудно право да отрче у царску ризницу и узму онолико злата колико су могли да понесу“, објашњава историчар Л. Браунворт. „Овај закон је већини Варјага омогућио да се пензионишу као богати људи.“
Служење у Варјашкој гарди – ако бисте преживели – изгледао је као сигуран пут до богатства.
Ипак, дани Варјашке гарде су били одбројани. иако су се храбро и жестоко борили, њихова моћ је почела да опада у XИ веку.
Трансформација и пад Варјашке гарде
Варјашка гарда је претрпела велике, драматичне промене током векова. После норманског освајања 1066. године, у којем је Вилијам Освајач преузео Енглеску, прогнани англосаксонски ратници су у велико броју отишли у Цариград. Њихово присуство је променило састав ратника.
А неискусни нови чланови гарде суочили су се са новим, жестоким непријатељима. Поражени су док су бранили Дирахијум у Далмацији 1081. године н.е., а нису успели да потисну снаге Четвртог крсташког рата 1204. године. Тада су можда уморни ратници положили своје оружје кад су видели да је Византија поражена.
Од тог тренутка, Варјашка гарда је већину свог времена проводила чувајући палате или затворе, не борећи се у стварним сукобима. Њихов број се смањивао. Њихов крај се назирао кад је Османско царство освојило Цариград 1453. године, најављујући крај Византијског царства.
До тог тренутка је већина Варјашке гарде била англосаксонска, а не нордијска.
Али стотинама година сијали су као чудно, застрашујуће присуство на улицама Цариграда. Високи, поштени и наоружани до зуба, ови викиншки ратници променили су ток историје када су почели да ратују у служби Византијског царства.
Иако су њихови славни дани можда избледели из историјских књига, трагови ових ратника постоје у самом Kонстантинопољу. Графит урезан у Аја Софију, само неколико једноставних руна, делује као подсетник на некада свеприсутност Варјашке гарде у граду.
