Божидар Васиљевић, аутор на нашем порталу, мастер теологије и ђакон за Чудо говори о свештеничком позиву и вери православног народа у Сарајеву.
Да ли памтите шта Вас је мотивисало да кренете путем свештеничког позива?
Б.В- Хвала Вам на прилици да са Вама разговарам. Понешто се сећам. То су догађаји везани за најраније детињство. Рођен сам на географски и духовно важном центру и изворишту Православља средње Босне, на Врелу Босне – Илиџи код Сарајева. Проходао сам у манастиру Ваведењу у Овчару, задужбини Св. Симеона и Св. Саве. Упијао како сестринство непрестано узноси свакодневне молитве у Богородичиној светињи. Пре основне школе врло рано сам почео чтецирати уз Митрополита дабробосанског Николаја. Одрастајући у свештеничкој породици схватио сам шта значи озбиљност свештеничког позива. Предано служење, непрестана молитва без које нема живота постаје свакодневни темпо. Недокучивост Божијег промисла оставља траг у времену кроз нас мале и недостојне. Старањем у Ваведењу неизоставно је очински кормиларио блаженопочивши епископ жички Стефан, док је Патријарх Павле имао обичај да возом дође и обиђе нас у манастиру, где би често служио Литургију у раним часовима. Обилазио нас је ратних година и наш Митрополит Хризостом који је често долазио. Благослов за упис у Богословију и Факултет у Београду дао ми је митрополит Николај. Рукоположен сам на Благовести 2019. г. руком Митрополита Хризостома. Ипак, увек ми је у мислима остала молитвено – васпитна мера породичног етоса, која ми је пружила љубав и потребу за Богом. Деда би нас уочи празника или св. Недеље окупио, уз кандило и кадионицу, на молитву. Бака би богобојажљиво отпочела Трисвето и Оче наш. Сви смо у многобројном дому стајали иза њих смерно пред иконом Св. Георгија. Луј Пастер каже: „Ја сам толико проучавао природу да верујем у Бога као бретонски сељак, а да сам још мало више проучавао природу, веровао бих у Бога као Бретонска сељанка!“ Ми смо имали тај благослов да у роду имамо спој простодушне вере и ученост клира. Иако сам ђакон и докторанд Теолошког факултета и служио сам, појао и посећивао многе велике цркве, тај осећај нема свој пандан. Слично, дакле, Пастеру тај доживљај молитве, пример вере, обасипао ме и пратио узвишеним мислима попут доживотног бденија. У току студија одрастао сам у Патријаршији српској и Саборној цркви у Београду, где сам појао за певницом и у хору. Дивни примери епископа и професора Теолошког факултета у Београду, дали су печат целој свештеној припреми за моју службу. Поред тога, ванакадемски рад на писању и истраживању Речи Божије дају ми полет и снагу. Дакле, за мене је инспирација, надахнуће у служењу Богу и роду спој најранијег црквеног живота и аналогно теологије у оквиру факултета и ванакадемске теологије.
Шта за вас најсликовитије карактерише свештеничку службу?
Б.В- Од свог професора Патријарха српског Порфирија на факултету сам научио да је љубав у целини, а нарочито ка богослужењу оно што најбоље показује да ли је кандидат спреман за тај узвишен позив или не. Бог је љубав. У те три речи стаје сва теологија. Љубав ка богослужењу као најочитијој пракси Цркве, јесте дефиниција свештенства као својеврсне благовести за свештеничког кандидата. На сваком богослужењу ми попут Пресвете Богородице у храму чујемо и примамо благе и радосне вести и харизме, које свештеничку службу красе радошћу и лепотом. Не могу да се не сетим поука професора који су нас упућивали како да приступамо људима и у мање лагодним ситуацијама у нашем позиву: људима скрупулозне савести, непокајанима; како гајити и ширити љубав и према онима који нас мрзе и клевећу, по заповести Господњој, а како према вољенима. У вези са богослужењем могу скромно поновити устима Отаца да је то дисање, то су плућа Цркве. Без њега као основе нема даљег струјања Духа у људској души. То је духовно напајање и храна целокупном бићу: свеноћна бденија, Литургије, заједништво и трпеза као продужени катихизис. Човек се на земљи свакодневно бори са опасностима. Ту је богослужење да га усправи. Свештеник је ремен на обући Христовој. Господ корача кроз нас у свету преко својих свештенослужитеља. Апостол Павле каже Филипљанима: „Трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу.“ (Фил 3, 16). Псалмопојац Давид узвикује: „Ноге ми чини као у јелена, даје ми да на висовима стојим.“ Његовом благодаћу и у Његово Име додајемо себе и једни друге Његовом Телу – Цркви. У њој се спасавамо.
Када сам први пут крочио као академски грађанин у велики амфитеатар Теолошког факултета, професор нас је дочекао и казао:
„Ко није за овај позив нека одмах устане и изађе с факултета! Учиниће велику услугу себи али и Цркви и свима нама!“ Иако су за неке звучале скандалозно, овај позив и речи, заправо, из ове перспективе, најпрецизније решавају загонетку Христове апофтегме о усахлој смокви и вуковима у јагњећој кожи. Некада се ради недостатка кадра у клиру често цитирао еванђелски цитат да је жетве много, а посланика мало. Данас, хвала Богу, посланика има довољно, па се може и обрнуто рећи. Међутим, треба „чувати целомудреност као Јосиф и са смоквом увек плод духовни приносити.“ (Синаксар на Велики уторак). Господ је смокви учинио оно што може да учини зборници, тј. свештенослужитељима који се позивају на закон, а газе закон Божији. Свештенослужитељ, дакле, са друге стране треба да је нелицемеран и правдољубив. Да зна зашто је свој живот посветио служењу Богу. Тропар који се поје на рукоположењу је: „Свјати мученици.“ Зашто? Свештенослужитеља треба да одликује следовање Протомартиру – Првомученику Христу. Тајна Крста јесте тајна мучеништва, а у тајни мучеништва јесте тајна Крста. Св. Максим Исповедник каже: „Све видљиво везано је за крст.“ Свештеник је добровољни мученик савести и сведок Еванђеља, онај који у себи разапиње све противно Еванђељу Христовом. Свештенослужење је благовест јер позива на служење узвишеније од ангелског, тајна и друго крштење личности коју је изабрао Бог.
Шта је оно најважније што сте кроз досадашњу службу у Сарајеву научили о животу и вери?
Б. В- Један савремени антитеистички философ је изјавио да је живот болест која се преноси размножавањем, а нестаје смрћу. Супротно таквом хомофобном (у правом смислу те речи) ставу о животу и бићу, Црква даје лек бесмртности – Личност Богочовека Христа. Полазни принцип: Све мерити Христом и све дати за Христа – то је живот. Како каже Еванђеље: „А ово је живот вјечни; да познају тебе истинитога Бога“ (Јн 17,3). У временима када чујемо гласове о страдањима и рату широм планете, чини се да људски живот не вреди готово ништа. Уколико знамо да је за сваки живот Господ дао самога Себе, онда нам то довољно говори колико је заправо он вредан. С тога је најважније у животу, по речи апостола народа, не робовати људима јер смо скупо купљени (1Кор 7,23). Српски народ Сарајева и околине је прошао страдање и голготу, као и наша браћа и комшије других вера и националности. Није ми стран дијалог са људима који нису православни хришћани. У таквом јединству различитости човек само обогаћује свој живот. Акценат стављам на генерацију којој припадам, на којој лежи свет. Не можемо занемарити младост и полетност, угушити њене потенцијале, а очекивати плодове вере и живота. То не бива. Човек није биће за смрт без обзира на доб. Он је уједно најјаче и најслабије божије створење. Знате, наш професор, покојни академик Владета Јеротић, знао је рећи да нема Христа у хришћанину ако овај није развио и открио у себи Петра и Павла до загрљаја љубави, ако у себи није открио и развио Марту и Марију. Потребно је обоје. Онај који има пред собом непрестано самоопомињање Павла да не сме летети у небо без Петра; самоосећање Петра да га је Павле подсетио на Целину, као и непрекидно исправљање Мартиног рада Маријиним молитвама и обратно, може стићи до подножја Божијег Престола. Ако Господ при Другом доласку затекне макар једно место на коме се одвија таква атмосфера, имаће где крочити својом светом ногом. То треба да нам је задатост у животу и вери. Волео бих да такво буде и моје Сарајево. Народ је привржен вери иако миграција чини своје. Вера Срба Сарајева је јерусалимског карактера и то ме бодри. Један верски службеник друге религије, пре рата, дошао је у Саборну цркву и у поверењу рекао нашем свештенику да би радије пожелео веру једне баке коју је ту затекао у цркви, него своју пуну богомољу. Отац ми је као илиџански парох, за време и након рата, помагао блаженопочившем митрополиту Николају и својим рукама сакупљао остатке оскрнављених храмова, њихове рушевине и тијела страдалника. Данас су живот и вера у добрано бољем стању и треба да иду напред.
Само да наставимо градити и трудити се онде где су стали они који су били ту пре нас. Они су створили више тога него ми. Православље у српском народу није од јуче.
Хвала на разговору.