Интервју са писцем, дугогодишњим новинаром и сценаристом, Браниславом – Банетом Јанковићем, договарала сам дуго. И сада се, најзад, након изласка његовог романа „Утваре“ та прилика пружила. За „Чудо“ говори један од најчитанијих српских писаца – Бранислав Јанковић.
Браниславе, пред нама је Ваш нови роман „Утваре“. То је трећа хроника рашчињеног свештеника, Јеврема Утвића, истражитеља. Да ли је пут којим он креће у овом роману својеврсно ходочашће и за њега као јунака а и за Вас, као писца?
Б.Ј. Волим да мислим да сваки мој роман пише мене. Да се утркујемо у томе ко ће кога брже и боље написати и описати. Дефинитивно да и писац сазрева уз своје писање. Можда са годинама не пишемо боље, али сигурно пишемо зрелије, помирени са самим собом и светом око нас. То не значи да ћемо постати мудраци, али схватићемо наше место и у књижевном и у свету који нас окружује. Јеврем Утвић је добар писац – то схватим када се погледам у огледало. Најбоља су она ходочашћа на која кренемо унутар нас. Понекад није битан Јерусалим него пут до њега.
У својим романима често имате мотиве нашег фолклора, веровања, али и преиспитивања онога у шта верујемо. Шта Вас је посебно привукло у тим мотивима и да ли мислите да су нас вера и традиција одржале, и да ће нас одржати и данас?
Б.Ј. Један мој пријатељ је рекао: Бог стварно воли нас Србе. На мој зачуђени поглед одговорио је: Па, погледај какви смо, а и даље постојимо. Мислим да ниједан народ нису одржали вера и традиција, већ паметна и учена деца која ће подићи и успешно водити земљу. Шта ће нас одржати: традиционална ношња, јела, фруле и гусле? Вампири, вештице и сећања на славне победе. Или поразе. Неће. Све је то лепо и на понос овог народа, али могли бисмо мало да подигнемо главу и схватимо да ће ускоро експедиција на Марс. Ми и даље живимо у музејима и епским песмама. Предања и фолклор у мојим романима су сенке некадашњег живота – добри за причу и подсећање на народ какав више нисмо.
С обзиром да се често бавите религијским мотивима, да ли код Вас постоји нека врста преиспитивања Бог или Богови?
Б.Ј. Само у књигама. Верујући сам православни хришћанин. Преиспитивање увек постоји и мислим да је покретач сваког писца – тека када схватимо колико не знамо, почиње процес учења. Не волим догме и зато стално постављам питања. Мислим да би човек требало да буде добар и да воли, није битно колико и у које богове верује. И инквизиција је веровала у Бога.
У роману „Пета жица“ бавили сте темом насиља у породици, и убиством, али и вечитом борбом добра и зла. Може ли добро, у ова чудна и тешка времена да победи и има ли наде за нас?
Б.Ј. Зло је темељ добра, говори нам народна мудрост. Како одвојити једно од другог и како знати шта је добро, ако немам зло као његову супротност? Нисам више сигуран да добро увек побеђује. Мислим да и ту постоји нека космичка равнотежа, па час побеђује добро, час зло. Много је неправде на овом свету и то се неће променити. И раније ју је било, али данас је видљивија и утиче на животе обичних људи. Наше је да будемо добри. Или зли. И ту се опет враћамо на причу о вери и Богу. О доброти и љубави. Увек ћу да будем на страни добра. Најгоре је што и лоши људи мисле да су добри.
Шта за Вас, као писца, значе прошлост и вечност, мотиви којима се често враћате у својим књигама?
Б.Ј. Пишем о прошлости, јер ми је много занимљивија од садашњости. Постоје ствари које нисмо схватили, добро разумели, видели из правог угла, показали прстом на њих и рекли: Па, можда и нисмо тако добри као што мислимо. Или да би рекли: Па, добро, можда и нисмо толико лоши као што други мисле. Тежак је задатак вратити се у прошле векове и сазнати јесмо ли и тада били овакви. Духови тумарају. А нису сви добри. Не знам зашто сам се осмелио и изабрао да у добром делу својих дела тумарам по прошлости. Вероватно због неке одговорности и према потомцима и према прецима. И неке истине, а оне ниси увек на нашој страни.
Роман „Сузе Светог Николе“ који је мој лични фаворит, када су Ваши романи у питању, бави се темом наших грехова, и падом коме су људи склони, али постоји и један много дубљи слој, чини ми се, а то су међуљудски односи, социјалне прилике, а о томе сте писали и у романима „Ветрови зла“ и „Гвоздени облаци“. Да ли се нешто променило, или је све остало исто? Јесмо ли се и ми променили, јесмо ли бољи или нисмо?
Б.Ј. Могу ли греси да се подведу под мале или велике? Можемо ли ми сами да оценимо тежину наших грехова, јер увек нађемо неки изговор да би смирили савест и прешли преко својих злодела? Тражење опроштаја? Пре него замолимо Бога да нам опрости, требало би да замолимо људе којима нанели бол. Бог ће ионако да види вашу искрену жељу за кајањем. Сузе Светог Николе јесу роман прихватаљу грехова и трашној потреби да се човек шрочисти, али и прича о невиности, о времену пре него што смо постали то што јесмо: озлојеђени, цинични, бесни, спреми на прављење грехова.
Један од Ваших романа носи назив „Зидање амбиса“: Јесмо ли, као народ склони зидању амбиса и имају ли наши амбиси крај односно, неку врсту дна? Можемо ли се, из перспективе писца који пише о историји, подићи са дна?
Б.Ј. „Може ли се човек натерати на слободу ако је се плаши, јер је у мраку живот сигурнији? Не видиш друге, али ни они не виде тебе.“
Мислим да је ово сасвим довољан одговор.
Шта бисте, за крај овог нашег разговора поручили читаоцима нашег портала, а шта Вашим потенцијалним млађим колегама, које води љубав према књижевности и жеља за писањем?
Б.Ј. Будите искрени у свему што радите, пре свега према себи. Пут ка самоспознаји је најважнији пут којим ћете ходати. И нека вам то буде ходочашће. До Јерусалема можда нећете стићи, али до себе хоћете.
Испред портала Чудо интервју водила Јелена Недељковић
Посвећено успомени на уредницу портала „Чудо“
Софију Ињац (1976-2024)
